Original: LET'S
NOT FORM ANOTHER GROUP
Kada smo spremni da ponovo
uđemo u autentično životno iskustvo, ako zaista tražimo otkriće,
na nama je da se zapitamo da li smo spremni da iskočimo iz čamca za
spasavanje što predstavlja tiho očajanje oporavka i da počnemo
plivati u emotivno turbulentnim vodama koje će izgraditi mišiće za
"odrastanje". Dok smo na oporavku, mi aktivno, bili svesni
toga ili ne, nanovo pokrivamo (engl. igra reči: re-covering =ponovno
pokrivanje => recovering = oporavak) uzročnu tačku naše
neugodnosti kroz preterano pričanje o njoj, kroz okrivljavanje
drugih i celog sveta zbog naše neugodnosti, i kroz okrivljavanje
neke "hemijske neravnoteže" zbog onog što nam se dešava.
Postoji beskrajna lista
izgovora za pravdanje ostanka u umirujućem i kontrolisanom stanju
emocionalne paralize, onda kada još nismo spremni skočiti nazad, u
naručje života.
Ako ovo čitate, a
oporavljate se od zavisnosti ili ste zavisni od grupa za podršku,
možete smatrati ovaj članak kao neku vrstu omalovažavanja vaše
sadašnje neprilike, i surovo osuđivanje jer ste sebe doveli u to
stanje. Ali, to nije tako. Vi ste tu gde jeste, i jedini način na
koji možete prikupiti zamah da se oslobodite od "mentaliteta
oporavka" je da vidite svoju nepriliku kroz perspektivu koju ne
nudi ni jedna grupa za podršku. Ako ne integrišemo ono gde se
trenutno nalazimo, neće biti moguće autentično pomeranje u drugo
stanje bića. Baš kao što zavisnik mora priznati iskustvo
zavisnosti da bi imao korist od pomoći, član grupe za podršku mora
priznati da je "u oporavku" i šta to zaista znači, pre
nego što zakorači u stanje otkrića.
"Oporavak" je
emocionalna paraliza. Ništa se ne menja oporavkom, kao "lečeni
alkoholičari" mi pijemo ogromne količine kafe i mnogo pušimo,
a kao "lečeni heroinski zavisnici", mi gutamo tablete
protiv bolova. Ovisnost o grupi za podršku je jednostavno promena
objekta zavisnosti. Rečeno nam je da "dokle god idemo na
sastanke naše grupe za podršku, mi napredujemo". Ipak, jedini
napredak koji pravimo dok gazimo kroz vodu, jeste da odlažemo
trenutak u kome ćemo se, usled iscrpljenosti, udaviti.
Oporavak, bez
obzira na to kako ga prerušili, jeste gaženje kroz vodu.
Otkriće je, sa
druge strane, odluka da zaronimo u vodene dubine i suočimo se sa
dubokom tamom našeg potisnutog emocionalnog stanja.
Sastanci grupe za podršku
su dobra tačka prelaza, a ne mesto na koje treba stići. Svi mi
prolazimo kroz ovakvo iskustvo u nekom trenutku našeg putovanja.
Međutim, trenutak u kome grupni mentalitet postane "odredište"
zarobljava nas u tihom očaju. Naš zadatak, ako tražimo autentično
oslobođenje, ako tražimo otkriće, je da osetimo autentično stanje
našeg srca, i kroz proces "osećanja" da transformišemo
neprijatan emocionalni potpis koji produžava našu zavisnost ili
nesamostalnost. Niko to ne može da uradi za nas. Sve zavisnosti i
nesamostalnosti vođene su neugodnim emocionalnim potpisom i
napuštanje takvog stanja zahteva da se suočimo sa našom vlastitom
patnjom.
Naša patnja je naše
oslobođenje.
Ako se ne okrenemo ka unutra
i ne suočimo sa ovim uzročnim aspektom našeg iskustva, naše
posećivanje bilo koje grupe za podršku predstavlja "performans".Ako
grupa čiji smo član, nije motivisana da nas oslobodi sebe, ona
predstavlja tada naš heroin ili alkohol, samo u drugačijem obliku.
To je naša tragedija samo promenila lice.
Ako smo trenutno u nekoj
neugodnoj situaciji, reaktivno bežanje od grupe nam ne koristi, jer
ćemo tada nesvesno i automatski uleteti u zagrljaj drugačijeg
umirujućeg i kontrolišućeg grupnog iskustva. Poželjno je da
odvojimo malo vremena da sednemo svesno unutar našeg iskustva grupe
i jasno vidimo šta ono predstavlja.
Dovođenjem svesnosti u
bilo koje iskustvo, transformišemo ga.
Kada vidimo grupe za podršku
u njihovom pravom svetlu, reaktivno napuštanje grupe ili pokušaj
buđenja drugih iz njihovog hipnotičkog stanja, ne koristi niti nama
niti grupi, ni na koji način. Uvek budite saosećajni, nežni i
odgovorni. Mi treba da ostanemo usklađeni sa načelom autentične
alhemije kao što smo učili u PROCESU PRISUTNOSTI:
"Radimo drugima samo
ono što želimo da drugi čine nama."
Zapamtite da je grupa za
podršku čamac za spasavanje za svakog ko još nije dovoljno zreo da
odraste emotivno. Ovaj saosećajan, nežan i odgovoran pristup odnosi
se i na nas ako pripadamo nekoj "duhovnoj" grupi i
postanemo svesni da "nikakva količina diskusije ne može
zameniti lično iskustvo". Govoriti opširno o duhovnosti je,
takođe, jako zarazno i čini aktuelnu duhovnu praksu nemoćnom.
Nakon što smo probudili ove spoznaje o ograničenjima svojstvenim
aktivnostima grupe, naš zadatak je da nežno i milo isključimo
sebe iz grupe, bez ikakve debate ili diskusije. Zapamtite, ne
radi se o grupi, radi se o oplođivanju nastavka našeg putovanja
izvan granica svojih ograničenja. Kada izaberemo da odrastemo
emotivno, u nekom trenutku moraćemo nadići i neophodnost
spoljašnjeg sporazuma, podrške i priznanja. Dostojanstveni način
uključuje zahvalno činjenje.
Kada je gusenica spremna da
se probudi u autentičnost, integritet i punu intimnost sa životom,
zavisnost od mentaliteta grupe mora se odbaciti kao stara koža.
Gusenica se tada mora začauriti, tako da može osetiti punoću
unutrašnjosti. Od ove tačke putovanja samoća je začin koji daje
ukus hrani potrebnoj za nastavak rasta. Moramo biti u stanju da
osetimo naš strah, bes i tugu i da stojimo u sred ovih energetskih
okolnosti bez spoljašnjih rekvizita.
Ni jedna grupa, bez obzira
koliko se svesni izvana činili njeni članovi, i bez obzira na to
koliko je napredan lider grupe, ne može biti zamena za ovaj deo naše
evolucije. Leptir se uvek rađa sam, hrabro se probijajući vlastitim
naporima van obloge koju je sam napravio. Grupa nema krila. Ona ne
može leteti. Stoga, svaki put kad grupa obeća da će nas uzdići,
to je iluzija. To obećanje može da nas drži samo dok smo slabi,
ali ako postanemo ovisni o njemu, dalje ćemo slabiti.
Dakle, odgovor onima koji
pitaju o pokretanju Grupe PROCESA PRISUTNOSTI i dalje glasi: "NE!"
Naravno, ne možemo sprečiti da se takvi aranžmani dešavaju, oni
koji su i dalje zavisni od grupe nametnuće svoju volju svemu što im
se nađe na putu. Oni će takođe odlučno braniti svoju gusenicu
mentaliteta grupe od svakog oslobađanja "leptira". Mi
treba da smo im zahvalni jer oni drže na okupu grupe koje služe kao
čamci za spasavanje od davljenja.
Namera PROCESA PRISUTNOSTI
je paradoks u kome nas on oslobađa naše zavisnosti od mentaliteta
grupe tako što nas ohrabruje da svesno priznamo, prigrlimo i
angažujemo našu autentičnu grupu. On nas poziva da "radimo na
našem sopstvenom oslobađanju tako što ćemo raditi u grupi u koju
nas smešta naše životno iskustvo u svakom datom trenutku."
Naša rodna porodica je
naša grupa.
Naš pratilac i ljubavnik
je naša grupa.
Naša deca su naša grupa.
Naši ljubimci i biljke su
naša grupa.
Blagajnica u prodavnici je
u našoj grupi.
Pojedinci sa kojima
dolazimo u susret kroz naše radno mesto, su naša grupa.
Svako ljudsko biće sa
kojim smo u interakciji svaki dan je deo naše autentične grupe.
Da li možemo biti u
jedinstvu sa svim ovim ljudima? Možemo li unositi unutrašnju tišinu
i mirnoću u naše susrete sa njima? Da li smo dovoljno hrabri da
obradimo emocionalnu nelagodu aktiviranu njihovim prolaskom kroz naše
lično iskustvo vremena i prostora? Možemo li ih uključiti u naš
život potpuno koliko je to moguće i da vidimo vrednost njihovog
doprinosa ovom našem večnom putovanju? Ili možemo opušteno
komunicirati samo sa ljudima koji izazivaju samo pažljivo
proizvedene, kontrolisane i umirujuće okolnosti? Da li smo
zainteresovani za rad na oslobađanju samo sa istomišljenicima, sa
onima koji se obično slažu sa nama, i sa onima koje smo okupili
samo za tu svrhu? Aitentičnost, integritet i intimnost zahtevaju od
nas više nego što zahteva rast samo kroz tako orkestrirane
udobnosti.
Realnost je da smo mi oduvek
bili u grupi, grupa koja čini naše svakodnevno iskustvo. To je
mesto gde se stvarni rad odvija. To je mesto gde se sakupljaju
neprocenjivi dragulji PRISUTNOSTI. To je mesto gde se naš život
naleće na beskonačne mogućnosti produbljivanja našeg iskustva
lične autentičnosti, integriteta i intimnosti sa svime što jeste.
Stoga ne treba da formiramo "drugu" grupu, mi smo uvek u
sred naše autentične grupe. Ni ne moramo da se povlačimo. Kako
može "povlačenje" biti način za napredovanje? Tišina i
mir prate nas svuda, kao unutrašnja senka. Tišina i mirnoća su
suština onoga što mi jesmo, njih ne određuje to gde i sa kim smo.
Samo kada stojimo, svesni
koliko god možemo biti, u centru grupe u koju nas je život smestio,
i hrabro se suočimo sa punoćom svakog momenta srcem željnim da sve
oseti, mi ulazimo u autentično životno iskustvo. Ovaj pristup je
naša autentična platforma za let. Naš svakodnevni život je
iskustvo čiji je promišljeni cilj da razvije naša predivna
leptirova krila. Formiranje grupe sa ciljem da pokuša ponoviti ono
što nas već čeka u našem svakodnevnom životnom iskustvu je kao
postavljanje dramskog komada, može biti potpuno zabavno, pametno,
duhovito, čak i duboko provokativno, ali nema ničeg realnog u tome.
Ničega vrednog priče.
ZAKLJUČAK
Ja ne preporučujem, niti
podržavam formiranje grupa Procesa Prisutnosti, nigde, od nikog niti
iz bilo kog razloga. Po mom iskustvu, pojedinci željni formiranja
grupe oko PROCESA PRISUTNOSTI nesvesno okupljaju druge kao sredstvo
za suptilno izbegavanje svojih neintegrisanih emocionalnih stanja,
projektujući ih napolje ka svetu. "Grupe" su jedna od
naših najvećih zavisnosti i, takođe, izvor mnogo prikrivenih i
nenamernih oblika odvajanja na ovoj planeti. Istorijski gledano,
grupe koje sebe doživljavaju kao "duhovne" podložne su
tome da budu izvor suptilne arogancije koja uvek pali fitilj
religioznog mentaliteta koji dosledno vodi u rat.
Priroda čišćenja
emocionalnog tela i ponovnog buđenja svesnosti emocionalnog tela je
da je, u konačnoj analizi, akt usklađivanja u emocionalnom telu
koji pobuđuje unutrašnje transformacije jedino moguć kada se
pokreće iz sebstva, ka sebi i za sebe. U PROCESU PRISUTNOSTI mi
"činimo drugima ono što bi želeli da drugi čine nama".
Kadgod se pogrešno oslonimo na "grupu" kao sredstvo
pokretanja ovog unutrašnjeg prilagođavanja, to uvek bude tačno
određena oblast u nama gde mi doživljavamo iskustva koja nisu
autentična i stoga nisu trajna.
Nemam nikakvih problema sa
"grupama" kao takvima, jer su one neophodne u različitim
oblastima ljudskog životnog iskustva. Na primer, one su fantastičan
medijum za razgovor o neophodnosti emocionalnog rasta. Međutim, one
nisu korisne u iskustvenom putovanju PROCESA PRISUTNOSTI. PROCES
PRISUTNOSTI je "samodovoljan alat samounapređenja". Iz tog
razloga on nije za svakoga, on je samo za one koji traže autentični
razvoj i koji imaju kapacitet da sprovedu takvo emocionalno
istraživanje bez oslanjanja na spoljašnju podršku. PROCES
PRISUTNOSTI je za one koji žele da se oslone na autentičnu snagu
svog vlastitog srca, a ne da pronalaze razne prikrivene načine
oslanjanja na spoljašnji svet.
Ja shvatam (real eyes =
slobodan prevod: vidim pravim očima, dok realise, što se slično
izgovara kao i real eyes znači "shvatiti") da su pojedinci
formirali grupe Procesa Prisutnosti u raznim delovima sveta. Ja ne
predlažem reaktivno raspuštanje ovih grupa. Oni koji su formirali
takve grupe i oni koji su im se pridružili očito moraju nešto
vredno da shvate iz tog iskustva. Jedna od lekcija bi bila ova: zbog
autentičnosti rada pokrenutog PROCESOM PRISUTNOSTI, sve grupe
formirane oko ove iskustvene procedure neminovno će biti raspuštene
buđenjem unutrašnjeg vođstva u članovima te grupe – unutrašnje
vođstvo zahteva nepostojanje spoljašnjeg sistema podrške koji bi
vrednovao autentičnost tog iskustva. Jednom kad se desi autentično
buđenje pojedinca, struktura grupe automatski se prikazuje kao
prazna ljuštura koja samo održava eksterno zasnovanog ega.
