Hajde da ne pravimo novu grupu - II deo

Original: LET'S NOT FORM ANOTHER GROUP

Kada smo spremni da ponovo uđemo u autentično životno iskustvo, ako zaista tražimo otkriće, na nama je da se zapitamo da li smo spremni da iskočimo iz čamca za spasavanje što predstavlja tiho očajanje oporavka i da počnemo plivati u emotivno turbulentnim vodama koje će izgraditi mišiće za "odrastanje". Dok smo na oporavku, mi aktivno, bili svesni toga ili ne, nanovo pokrivamo (engl. igra reči: re-covering =ponovno pokrivanje => recovering = oporavak) uzročnu tačku naše neugodnosti kroz preterano pričanje o njoj, kroz okrivljavanje drugih i celog sveta zbog naše neugodnosti, i kroz okrivljavanje neke "hemijske neravnoteže" zbog onog što nam se dešava.

Postoji beskrajna lista izgovora za pravdanje ostanka u umirujućem i kontrolisanom stanju emocionalne paralize, onda kada još nismo spremni skočiti nazad, u naručje života.

Ako ovo čitate, a oporavljate se od zavisnosti ili ste zavisni od grupa za podršku, možete smatrati ovaj članak kao neku vrstu omalovažavanja vaše sadašnje neprilike, i surovo osuđivanje jer ste sebe doveli u to stanje. Ali, to nije tako. Vi ste tu gde jeste, i jedini način na koji možete prikupiti zamah da se oslobodite od "mentaliteta oporavka" je da vidite svoju nepriliku kroz perspektivu koju ne nudi ni jedna grupa za podršku. Ako ne integrišemo ono gde se trenutno nalazimo, neće biti moguće autentično pomeranje u drugo stanje bića. Baš kao što zavisnik mora priznati iskustvo zavisnosti da bi imao korist od pomoći, član grupe za podršku mora priznati da je "u oporavku" i šta to zaista znači, pre nego što zakorači u stanje otkrića.

"Oporavak" je emocionalna paraliza. Ništa se ne menja oporavkom, kao "lečeni alkoholičari" mi pijemo ogromne količine kafe i mnogo pušimo, a kao "lečeni heroinski zavisnici", mi gutamo tablete protiv bolova. Ovisnost o grupi za podršku je jednostavno promena objekta zavisnosti. Rečeno nam je da "dokle god idemo na sastanke naše grupe za podršku, mi napredujemo". Ipak, jedini napredak koji pravimo dok gazimo kroz vodu, jeste da odlažemo trenutak u kome ćemo se, usled iscrpljenosti, udaviti.

Oporavak, bez obzira na to kako ga prerušili, jeste gaženje kroz vodu.

Otkriće je, sa druge strane, odluka da zaronimo u vodene dubine i suočimo se sa dubokom tamom našeg potisnutog emocionalnog stanja.

Sastanci grupe za podršku su dobra tačka prelaza, a ne mesto na koje treba stići. Svi mi prolazimo kroz ovakvo iskustvo u nekom trenutku našeg putovanja. Međutim, trenutak u kome grupni mentalitet postane "odredište" zarobljava nas u tihom očaju. Naš zadatak, ako tražimo autentično oslobođenje, ako tražimo otkriće, je da osetimo autentično stanje našeg srca, i kroz proces "osećanja" da transformišemo neprijatan emocionalni potpis koji produžava našu zavisnost ili nesamostalnost. Niko to ne može da uradi za nas. Sve zavisnosti i nesamostalnosti vođene su neugodnim emocionalnim potpisom i napuštanje takvog stanja zahteva da se suočimo sa našom vlastitom patnjom.

Naša patnja je naše oslobođenje.

Ako se ne okrenemo ka unutra i ne suočimo sa ovim uzročnim aspektom našeg iskustva, naše posećivanje bilo koje grupe za podršku predstavlja "performans".Ako grupa čiji smo član, nije motivisana da nas oslobodi sebe, ona predstavlja tada naš heroin ili alkohol, samo u drugačijem obliku. To je naša tragedija samo promenila lice.

Ako smo trenutno u nekoj neugodnoj situaciji, reaktivno bežanje od grupe nam ne koristi, jer ćemo tada nesvesno i automatski uleteti u zagrljaj drugačijeg umirujućeg i kontrolišućeg grupnog iskustva. Poželjno je da odvojimo malo vremena da sednemo svesno unutar našeg iskustva grupe i jasno vidimo šta ono predstavlja.

Dovođenjem svesnosti u bilo koje iskustvo, transformišemo ga.

Kada vidimo grupe za podršku u njihovom pravom svetlu, reaktivno napuštanje grupe ili pokušaj buđenja drugih iz njihovog hipnotičkog stanja, ne koristi niti nama niti grupi, ni na koji način. Uvek budite saosećajni, nežni i odgovorni. Mi treba da ostanemo usklađeni sa načelom autentične alhemije kao što smo učili u PROCESU PRISUTNOSTI:

"Radimo drugima samo ono što želimo da drugi čine nama."

Zapamtite da je grupa za podršku čamac za spasavanje za svakog ko još nije dovoljno zreo da odraste emotivno. Ovaj saosećajan, nežan i odgovoran pristup odnosi se i na nas ako pripadamo nekoj "duhovnoj" grupi i postanemo svesni da "nikakva količina diskusije ne može zameniti lično iskustvo". Govoriti opširno o duhovnosti je, takođe, jako zarazno i čini aktuelnu duhovnu praksu nemoćnom. Nakon što smo probudili ove spoznaje o ograničenjima svojstvenim aktivnostima grupe, naš zadatak je da nežno i milo isključimo sebe iz grupe, bez ikakve debate ili diskusije. Zapamtite, ne radi se o grupi, radi se o oplođivanju nastavka našeg putovanja izvan granica svojih ograničenja. Kada izaberemo da odrastemo emotivno, u nekom trenutku moraćemo nadići i neophodnost spoljašnjeg sporazuma, podrške i priznanja. Dostojanstveni način uključuje zahvalno činjenje.

Kada je gusenica spremna da se probudi u autentičnost, integritet i punu intimnost sa životom, zavisnost od mentaliteta grupe mora se odbaciti kao stara koža. Gusenica se tada mora začauriti, tako da može osetiti punoću unutrašnjosti. Od ove tačke putovanja samoća je začin koji daje ukus hrani potrebnoj za nastavak rasta. Moramo biti u stanju da osetimo naš strah, bes i tugu i da stojimo u sred ovih energetskih okolnosti bez spoljašnjih rekvizita.

Ni jedna grupa, bez obzira koliko se svesni izvana činili njeni članovi, i bez obzira na to koliko je napredan lider grupe, ne može biti zamena za ovaj deo naše evolucije. Leptir se uvek rađa sam, hrabro se probijajući vlastitim naporima van obloge koju je sam napravio. Grupa nema krila. Ona ne može leteti. Stoga, svaki put kad grupa obeća da će nas uzdići, to je iluzija. To obećanje može da nas drži samo dok smo slabi, ali ako postanemo ovisni o njemu, dalje ćemo slabiti.

Dakle, odgovor onima koji pitaju o pokretanju Grupe PROCESA PRISUTNOSTI i dalje glasi: "NE!" Naravno, ne možemo sprečiti da se takvi aranžmani dešavaju, oni koji su i dalje zavisni od grupe nametnuće svoju volju svemu što im se nađe na putu. Oni će takođe odlučno braniti svoju gusenicu mentaliteta grupe od svakog oslobađanja "leptira". Mi treba da smo im zahvalni jer oni drže na okupu grupe koje služe kao čamci za spasavanje od davljenja.

Namera PROCESA PRISUTNOSTI je paradoks u kome nas on oslobađa naše zavisnosti od mentaliteta grupe tako što nas ohrabruje da svesno priznamo, prigrlimo i angažujemo našu autentičnu grupu. On nas poziva da "radimo na našem sopstvenom oslobađanju tako što ćemo raditi u grupi u koju nas smešta naše životno iskustvo u svakom datom trenutku."

Naša rodna porodica je naša grupa.

Naš pratilac i ljubavnik je naša grupa.

Naša deca su naša grupa.

Naši ljubimci i biljke su naša grupa.

Blagajnica u prodavnici je u našoj grupi.

Pojedinci sa kojima dolazimo u susret kroz naše radno mesto, su naša grupa.

Svako ljudsko biće sa kojim smo u interakciji svaki dan je deo naše autentične grupe.

Da li možemo biti u jedinstvu sa svim ovim ljudima? Možemo li unositi unutrašnju tišinu i mirnoću u naše susrete sa njima? Da li smo dovoljno hrabri da obradimo emocionalnu nelagodu aktiviranu njihovim prolaskom kroz naše lično iskustvo vremena i prostora? Možemo li ih uključiti u naš život potpuno koliko je to moguće i da vidimo vrednost njihovog doprinosa ovom našem večnom putovanju? Ili možemo opušteno komunicirati samo sa ljudima koji izazivaju samo pažljivo proizvedene, kontrolisane i umirujuće okolnosti? Da li smo zainteresovani za rad na oslobađanju samo sa istomišljenicima, sa onima koji se obično slažu sa nama, i sa onima koje smo okupili samo za tu svrhu? Aitentičnost, integritet i intimnost zahtevaju od nas više nego što zahteva rast samo kroz tako orkestrirane udobnosti.

Realnost je da smo mi oduvek bili u grupi, grupa koja čini naše svakodnevno iskustvo. To je mesto gde se stvarni rad odvija. To je mesto gde se sakupljaju neprocenjivi dragulji PRISUTNOSTI. To je mesto gde se naš život naleće na beskonačne mogućnosti produbljivanja našeg iskustva lične autentičnosti, integriteta i intimnosti sa svime što jeste. Stoga ne treba da formiramo "drugu" grupu, mi smo uvek u sred naše autentične grupe. Ni ne moramo da se povlačimo. Kako može "povlačenje" biti način za napredovanje? Tišina i mir prate nas svuda, kao unutrašnja senka. Tišina i mirnoća su suština onoga što mi jesmo, njih ne određuje to gde i sa kim smo.

Samo kada stojimo, svesni koliko god možemo biti, u centru grupe u koju nas je život smestio, i hrabro se suočimo sa punoćom svakog momenta srcem željnim da sve oseti, mi ulazimo u autentično životno iskustvo. Ovaj pristup je naša autentična platforma za let. Naš svakodnevni život je iskustvo čiji je promišljeni cilj da razvije naša predivna leptirova krila. Formiranje grupe sa ciljem da pokuša ponoviti ono što nas već čeka u našem svakodnevnom životnom iskustvu je kao postavljanje dramskog komada, može biti potpuno zabavno, pametno, duhovito, čak i duboko provokativno, ali nema ničeg realnog u tome. Ničega vrednog priče.

ZAKLJUČAK

Ja ne preporučujem, niti podržavam formiranje grupa Procesa Prisutnosti, nigde, od nikog niti iz bilo kog razloga. Po mom iskustvu, pojedinci željni formiranja grupe oko PROCESA PRISUTNOSTI nesvesno okupljaju druge kao sredstvo za suptilno izbegavanje svojih neintegrisanih emocionalnih stanja, projektujući ih napolje ka svetu. "Grupe" su jedna od naših najvećih zavisnosti i, takođe, izvor mnogo prikrivenih i nenamernih oblika odvajanja na ovoj planeti. Istorijski gledano, grupe koje sebe doživljavaju kao "duhovne" podložne su tome da budu izvor suptilne arogancije koja uvek pali fitilj religioznog mentaliteta koji dosledno vodi u rat.

Priroda čišćenja emocionalnog tela i ponovnog buđenja svesnosti emocionalnog tela je da je, u konačnoj analizi, akt usklađivanja u emocionalnom telu koji pobuđuje unutrašnje transformacije jedino moguć kada se pokreće iz sebstva, ka sebi i za sebe. U PROCESU PRISUTNOSTI mi "činimo drugima ono što bi želeli da drugi čine nama". Kadgod se pogrešno oslonimo na "grupu" kao sredstvo pokretanja ovog unutrašnjeg prilagođavanja, to uvek bude tačno određena oblast u nama gde mi doživljavamo iskustva koja nisu autentična i stoga nisu trajna.

Nemam nikakvih problema sa "grupama" kao takvima, jer su one neophodne u različitim oblastima ljudskog životnog iskustva. Na primer, one su fantastičan medijum za razgovor o neophodnosti emocionalnog rasta. Međutim, one nisu korisne u iskustvenom putovanju PROCESA PRISUTNOSTI. PROCES PRISUTNOSTI je "samodovoljan alat samounapređenja". Iz tog razloga on nije za svakoga, on je samo za one koji traže autentični razvoj i koji imaju kapacitet da sprovedu takvo emocionalno istraživanje bez oslanjanja na spoljašnju podršku. PROCES PRISUTNOSTI je za one koji žele da se oslone na autentičnu snagu svog vlastitog srca, a ne da pronalaze razne prikrivene načine oslanjanja na spoljašnji svet.

Ja shvatam (real eyes = slobodan prevod: vidim pravim očima, dok realise, što se slično izgovara kao i real eyes znači "shvatiti") da su pojedinci formirali grupe Procesa Prisutnosti u raznim delovima sveta. Ja ne predlažem reaktivno raspuštanje ovih grupa. Oni koji su formirali takve grupe i oni koji su im se pridružili očito moraju nešto vredno da shvate iz tog iskustva. Jedna od lekcija bi bila ova: zbog autentičnosti rada pokrenutog PROCESOM PRISUTNOSTI, sve grupe formirane oko ove iskustvene procedure neminovno će biti raspuštene buđenjem unutrašnjeg vođstva u članovima te grupe – unutrašnje vođstvo zahteva nepostojanje spoljašnjeg sistema podrške koji bi vrednovao autentičnost tog iskustva. Jednom kad se desi autentično buđenje pojedinca, struktura grupe automatski se prikazuje kao prazna ljuštura koja samo održava eksterno zasnovanog ega.

Hajde da ne pravimo novu grupu - I deo

Original: LET'S NOT FORM ANOTHER GROUP

PARADOKS O ODVIJANJU NAŠEG EVOLUTIVNOG PROCESA JE DA, IAKO JE TO PREOBRAŽAJ KOJI UTIČE NA CELU LJUDSKU GRUPU, ON SE NE MOŽE POSTIĆI FORMIRANJEM SPECIJALIZOVANIH GRUPA U NAŠEM KOLEKTIVNOM LJUDSKOM ISKUSTVU. AUTENTIČNI RAZVOJ NIJE POKRENUT AKTIVNOSTIMA SPECIJALIZOVANE GRUPE VEĆ PREOBRAŽAJEM POJEDINCA UPRKOS AKTIVNOSTI NAŠEG KOLEKTIVNOG MENTALITETA. EVOLUCIJA NASTAJE KAO POSLEDICA KADA POJEDINAC POŠTUJE VLASTITU AUTENTIČNOST UPRKOS BUJANJU KOLEKTIVNOG MENTALITETA.

Jedna od prepreka za usporavanje našeg sadašnjeg evolutivnog razvoja je da smo ovisni o stvaranju neizvornih iskustava pod izgovorom da pokušavamo postati izvorni. Primer ovakvog ponašanja je naša želja da oformimo specijalizovane grupe kao način da povratimo autentičnost. A tada postajemo ovisni o tim grupama, a to, za uzvrat, unazađuje naš evolutivni razvoj sejanjem i jačanjem kolektivnog mentaliteta iznad pojedinačne autentičnosti. Evolucija uvek potiče od "razlike", a ne od "sličnosti".

Grupe za podršku su zamaskirane zavisnosti koje nas zavode da živimo u poricanju. One nam ne mogu pomoći da emocionalno odrastemo, sve dok su nam potrebne da bismo održali ravnotežu. One su naša sveta predsoblja za podsticanje naše drame. One nam daju osećaj ekskluzivnosti, posebnosti i suptilne superiornosti. Omogućavaju nam da dosledno vaskrsavamo istrošene, stare priče, koje pričamo sebi već godinama. Dajući nam, navodno legitimnu publiku za pričanje naših priča drugima, grupe za podršku pružaju prividnu realnost ovim proizvedenim iluzijama.

Grupe za podršku uvek se rađaju iz iskustva jedne osobe. Ova grupa tada postaje put kojim jedinstveno iskustvo tog određenog pojedinca postaje okamenjen niz konkretnih pravila koja slede ostali.

Grupe za podršku su rođene i iz neintegrisanih "potreba i želja" jedne osobe. Ova osoba zatim reflektuje ova pitanja u grupu sastavljenu od drugih osoba koje dele ove emocionalne disfunkcionalnosti.

U tom svetlu, one su potencijalno seme podmukle religiozne energije koja neminovno postaje opijum za one koji imaju potrebu i želju da prate nekoga ili nešto. One su pokušaj da se orkestrira i organizuje večni trenutak. Često su prilika pojedincima koji imaju tremu za držanje govora, da čuju sebe dok pričaju, da se osećaju kao da njihovo nazadno mišljenje ima nekog značaja i da opravdaju nastavak njihove nemogućnosti da emocionalno odrastu. Zato što sama njihova struktura pravi kratke spojeve u mogućnosti autentičnog, individualnog emocionalnog razvoja, oni neminovno postaju slivnik krivice i stoga podržavaju slabost svojstvenu mentalitetu žrtve i pobednika.

Koliko grupa za podršku ima ugrađen mehanizam oslobađanja svojih članova iz grupe, tako da oni mogu naučiti kako da funkcionišu slobodno i nezavisno od grupe?

Da li su oni koji su uhvaćeni u iskustvo alkohola i narkomanije ikada oslobođeni od svojih grupa za podršku, ili je grupa kamuflirana zavisnost koja drži svoje članove paralizovanima i zarobljenima u mreži organizacionog samoodržanja?

Da li nam grupe za svesnost sadašnjeg trenutka pomažu da iskusimo svesnost sadašnjeg trenutka, ili one jednostavno pojačavaju našu frustraciju što je nismo u stanju iskusiti?

Samo zato što grupa za podršku omogućava svojim članovima da hodaju po vodi, da žive u tihom očaju, da nađu društvo za bedu, ili da nadugačko raspravljaju o duhovnim konceptima, ne znači da ostvaruju bilo šta stvarno, a time i trajno.

Ako namera jedne grupe za podršku nije da oslobodi svoje članove svoga uticaja što je brže i efikasnije moguće, ona tada predstavlja sredstvo zavisnosti koje rađa opažajni zatvor.

Grupe za podršku ne mogu nam pomoći u emocionalnom razvoju, jer sav emocionalni razvoj kojem pristupamo u kontekstu "publike" (što grupa za podršku i jeste) je "predstava". Predstava, bez obzira koliko bila suptilna ili dobro prikrivena maskom autentičnog iskustva, je čin pretvaranja. Izvođači se uvek pretvaraju. Prisustvo se ne može povratiti kroz pretvaranje, kao što se ni mir ne može "iznuditi". Performans (izvođenje predstave) je uvek po svojoj prirodi, reaktivno ponašanje, ponašanje motivirano i usmeravano spoljašnjim okolnostima. Emocionalan razvoj, da bi bio autentičan, mora biti ponašanje zasnovano na odgovoru, a autentično ponašanje bazirano na odgovoru jedino je moguće ako smo apsolutno sami.

Samo onda kada smo u stanju da dosledno budemo autentični prema sebi, za sebe i od sebe, možemo autentično upravljati sobom u javnosti, na bilo koji način koji je dosledan.

Čak i kada formiramo grupe za podršku za takozvane "više svrhe", kao što je raspravljanje o jednoti, ili kakvim drugim blagorodnim mentalnim konceptima, mi i dalje zavitlavamo sami sebe. Ne možemo formirati ekskluzivnu (isključivu) grupu da bi pokrenuli inkluziju (uključivanje). Ne možemo raspravljati o jednoti sa drugim ljudkim bićem i očekivati da autentično iskusimo to stanje. Momenat u kome raspravljamo o jedinstvu sa drugima, mi smo pokrenuli iskustvo odvajanja. Raspravljanjem o jedinstvu, mi smo usmerili svoje iskustvo u ono u kojem postoje "drugi", i time smo zatvorili vrata mogućnosti da doživimo jednotu. Jednota znači "ne postoje drugi". To znači da ne postoji posebna grupa kojoj treba da pripadate da biste doživeli jednotu. Jednota znači da je svako i sve deo naše grupe. Time se koncept "grupe" rastvara. "Grupa" je jedino moguća u okviru svesnosti odvojenosti. Da bi postojala, "grupa" zahteva "druge". U jednoti ne postoje "drugi".

Čin formiranja ili pristupanja grupi istovremeno rastura iskustvo perceptualne jednote.

Još jedna čudna stvar koju radimo je okupljanje u grupe da bismo sedeli u tišini. Neki ljudi preleću kontinent i čak idu iz jedne u drugu zemlju i plaćaju ogromne sume novca da bi sedeli u tišini! Pre 15 godina takvo ponašanje bio bi odličan materijal za urnebesnu komediju Monti Pajtonovog Letećeg Cirkusa. Možemo vrlo lako vizualizirati Džona Klisa kako daje potrebne instrukcije:

"Da. Hajde, uđite svi. Ovo je šatra za Mirno Sedenje u Tišini. Platite pet funti na vratima i možete sedeti mirno u potpunoj tišini do kraja proklete sedmice. Ako ovo nije ono što želite, možete, naravno, preći preko hodnika do šatre za Neprekidno Udaranje Glavom u Svoje Desno Koleno, koja danas, usput budi rečeno, ima specijalnu ponudu: Samo za tri funte udarate dok se ne onesvestite. Ne, gospodine, molim vas, jednom kad ste platili pet funti, apsolutno nema priče, hvala lepo. Gospođo, molim vas, ućutite i pokušajte ceniti beskraj službe koju izvodimo za vas, inače ćemo vam vratiti vaš novac. Sada, hajde da imamo malo proklete tišine ovde. Ali prvo, moram da vas upozorim u vezi vrste šumova, telesnih i drugih, koji neće biti tolerisani. Dobro..."

Ipak, ovo nije komedija, ljudi rade to! Mi, zapravo, proizvodimo specijalna grupna iskustva tako da možemo zajedno sedeti mirno i tiho, i čak ćemo i platiti ljudima da bi organizovali takve prilike. Naravno, sastavni deo ovakvog iskustva je prisustvo individue koju smatramo toliko duhovno naprednom da mirno sedenje u tišini u njenom društvu, vredi svaki dinar. Shodno tome, da bi ušli u slobodno i neograničeno iskustvo tišine, postajemo ovisni o nekoj drugoj osobi, neke idilične lokacije daleko od naših trenutnih okolnosti, i od prisustva cele grupe "drugih". Koliko smo se udaljili od zdravog razuma i autentičnosti? Kako će ovo ponašanje da nas osnaži na stvaran i trajni način? To je posledica mešanja duhovnosti i trgovine, neki ljudi očigledno zarađuju mnogo novca na ljudskoj unutrašnjoj nelagodnosti, emocionalnoj nezrelosti i detinjoj naivnosti.

Pitanje koje treba da postavimo sebi je: Da li su efekti takvih grupnih praksi realni i trajni? Odgovor je jednostavan: Ako moramo da mu se vraćamo, ili čak ako osećamo potrebu da stalno ulazimo u takvo iskustvo, tada je odgovor: "NE". Pod takvim okolnostima, sa kakvim god iskustvom da se susrećemo, ono je zasnovano na "pripremanju i postavci", na veštački proizvedenoj bini na kojoj smo u stanju izvesti naš performans lažne tišine i mirnoće, i samim tim i njegov uticaj na nas neminovno se sanjuje.

Koristi od tišine i mirnoće ne mogu se dobiti kroz reaktivno ponašanje. Tišina i mirnoća imaju prave i trajne vrednosti ako se prikupljaju u samoći, daleko od očiju sveta, i u stanju slobode koja je moguća samo onda kada je daleko od razmene monetarnih valuta. A trenutak kad osetimo neophodnost da mirujemo ispred drugog ljudskog bića kao katalizatora takvog iskustva, svako iskustvo koje doživimo postaje nesvesno povezano sa njihovim prisustvom. Tako da ostaje pitanje: kako bi nas ovo iskustvo moglo osnažiti?

Realnost je da ono što osećamo kada sedimo ispred drugih jesmo uvek mi sami, odraz veličanstvenosti naše vlastite Unutrašnje Prisutnosti – osećaj koji nam je na raspolaganju 24 sata dnevno ako nam je stalo do toga da se okrenemo ka unutra i dotaknemo je kroz doslednu primenu discipline. Sve što ikad možemo osetiti jesmo mi sami. Da, postoji velika svrha i velika korist od ulaska u Prisustvo Jednog koji može za nas reflektovati ovo zaboravljeno stanje zračenja. Međutim, ako nas takvo Biće istovremeno ne usmerava u same sebe i ne upozorava nas na opasnost zavisničke potrage i od oslanjanja na ovo iskustvo izvan nas samih, takav dubok susret istovremeno nas slabi.

Da bismo dotakli ovo autentično stanje blistavog Prisustva u nama samima na svaki stvaran i trajan način, potrebno je započeti dosledan i disciplinovan unutrašnji rad. Ovaj unutrašnji rad započinje emocionalnim razvojem.

Mentalitet grupe ne može nam pomoći u emocionalnom razvoju jer se grupa nikad ne razvija.

Emotivno odrastanje zahteva buđenje unutrašnje snage koja neutrališe potrebu i želju pojedinca da se osloni na grupu, da od članova grupe primi priznanje i podršku, te da biva usmeravan. Emocionalno odrastanje automatski rastura ulogu pojedinca u grupi, i ako pojedinac ostane u grupi, to može da izazove raspad grupe. Emocionalni razvoj stoga nije na dnevnom redu grupe. Zbog samoodržanja, grupa automatski uključuje ili uklanja bilo koga u grupi ko emocionalno odrasta, a ako ne može to da uradi, ona ga vezuje za sebe promovišući ga na viši nivo u grupi. Kada grupa promoviše neku osobu na lidersko mesto to je gađanje te osobe strelicama ega, sa ciljem da se parališe sav njen dalji emocionalni rast. Što se pojedinac penje višlje na lestvici važnosti u grupi, to postaje manje utemeljen i autentičan. Prestiž vođstva je veo koji sakriva podmuklost kasnijeg perceptualnog zatvora. Što se pojedinac višlje popne u okviru strukture bilo koje grupe, to je dublji neizbežan pad. Samo je pitanje vremena kada će naizgled ohrabrivana individualnost biti napadnuta i uništena od strane mentaliteta grupe.

Naravno, u svemu ovome što je rečeno, i dalje se preporučuje praktikovanje "ravnoteže i milosti u odnosu na žrtvovanje", da bi pristupili svom oslobađanju od mentaliteta grupe sa odgovornošću i nežnošću. Neki od nas, dok čitaju ovaj tekst, mogu biti uronjeni u grupe za podršku. Ovaj tekst nije ohrabrenje da iskoračimo iz grupe i pobegnemo od svih grupnih aktivnosti. Ne treba da reagujemo, treba da probudimo svoju neugodu kroz svesnost o njoj. Hajde da imamo na umu da je ova diskusija upravo o tome "zašto PROCES PRISUTNOSTI, kao tehnika emocionalnog čišćenja, obeshrabruje formiranje još jedne grupe".

"Bože, spasi nas od još jedne grupe!"

Ako trenutno prolazimo kroz iskustvo zavisnosti i ako smo "u oporavku", kako se to naziva u terminologiji grupe za podršku, naše grupno iskustvo će sada biti naša zavisnost. Da bismo prevazišli ovu neugodnost, da bismo napredovali iznad ovog opažajnog zatočeništva, bitno je da ne svaljujemo krivicu na grupu, radi se o našem iskustvu grupe, a ne o prirodi grupe o kojoj smo postali ovisni. Ne možemo kriviti grupu, jer to je njena priroda. Ona je ono što treba da bude. Grupa je kao čamac za spasavanje: može nas spasiti iz uzburkanog mora i sačuvati nas od davljenja, ali ako ne napustimo čamac za spasavanje, nećemo se vratiti autentičnom životnom iskustvu. Ako nismo spremni da istražimo žta zaista znači živeti, onda je preopruka da ostanemo u strukturi grupe, tako da ona može da se brine o nama svojim tumačenjem "zdravog života".

Šta prosvetljenje nije?

Original: WHAT IS NOT ENLIGHTENMENT?

SVI KOJI ŽELE DA SE RAZVIJU SVOJ PUNI POTENCIJAL, SUOČAVAJU SE SA KONCEPTOM "PROSVETLJENJA". IPAK, ZA VEĆINU TO MISTIČNO STANJE POTPUNO PROBUĐENE SVESNOSTI OSTAJE SAMO INTELEKTUALNI KONCEPT, STANJE POSTOJANJA NEDOSTIŽNO KAO I DOBIJANJE SEDMICE NA LOTTO-U. DA LI JE MOGUĆE DA JE NAŠ KONCEPT PROSVETLJENJA POGREŠAN? JER, AKO JE TO TAKO, POSTOJI MOGUĆNOST DA TEŽIMO DOSTIZANJU STANJA KOJE MOŽDA I NE POSTOJI.

Ja sam mislio da je prosvetljenje jedinstveno iskustvo unutrašnjeg kosmičkog vatrometa, praćeno neverovatnim otkrićima biblijskih razmera, i koje se završava potpunim usklađivanjem mojih opažajnih odnosa sa svime na ovom svetu. Počeo sam željno tražiti takvo iskustvo kao krajnju tačku u kojoj bih ja na kraju sve razumeo, i istovremeno se osetio ekstatično predivno, zauvek, Amin! Uopšte nisam bio u pravu! Ja sam i dalje otvoren za takvo unutrašnje iskustvo, ali dok nastavljam svoje putovanje kroz ovaj život, otkrivam da "prosvetljenje definitivno nije ono što sam mislio da jeste". Hvala Bogu na tome!

Prvo, svesnost da postoji stanje postojanja zvano "prosvetljenje" je, samo po sebi, iskustvo "prosvetljenja". Mnogo ljudi je toliko vezano za svoju prošlost posledicama svojih misli, reči i dela, da je sva njihova energija uložena u preživljavanje. Oni čak ni ne dižu pogled ka nebesima i ne postavljaju pitanje "Zašto je nebo plavo?" Oni su samo zahvalni što tog određenog dana ne pada kiša. Za takve osobe buđenje ideje da postoji nešto više u životnom iskustvu osim beskrajne tuge, truda i teškoća, je prosvetljenje.

Kad sam postao sposoban da se rešim zablude da je prosvetljenje jedinstveno, eksplozivno iskustvo, te da je ono, u stvari, realističnije iskustvo od unutrašnjeg vatrometa praćenog ekstatičnim cerenjem 24 sata dnevno, počeo sam stvar posmatrati iz sasvim druge perspektive: da je prosvetljenje u toku i će, nadam se, tako zauvek i biti.

Smešno, ali iskustvo koje me je uzdrmalo u mojim iluzijama o prosvetljenju, desilo se kroz moju intimnu vezu. Kad sam imao 38 godina, privukla me je predivna žena, mnogo mlađa od mene i započeli smo intimnu vezu. Moj um mi je govorio da je to pogrešno. Srećom, moje srce je poništilo moj konzervativizam. Tokom te veze otkrio sam smisao intimnosti. Sada volim reč "intimnost", za mene autentično značenje intimnosti se krije u fonetici te reči: into-me-and-see (u-meni-i-vidi, to je na engleskom, izgovara se isto kao i reč intimacy). Tokom tog intimnog odnosa shvatio sam da prosvetljenje uopšte nije ono što sam tražio, to je intimnost.

Očajnički sam tražio intimnost sa samim sobom, sa Bogom, sa prirodom, sa svojom porodicom, sa svim ljudima sa kojima sam se susretao, sa mojim mačkama, biljkama, sa kišom koja pada, sa svojim bolom, svojim snovima i vizijama, i sa svim sitnim vidovima ovog iskustva koje nazivamo "živeti svoj život", kao što je pranje posuđa i veša.

Naravno, intimnost, da bi bila autentična zahteva da budemo "prisutni" sa svim našim iskustvima. Trenutak kad sam shvatio ovo, bio je trenutak prosvetljenja za mene. A ja sam do ovog saznanja došao ulaskom u iskustvo kojem se moj um potpuno opirao. Tada sam, takođe shvatio i to da sam do tog momenta koristio svoj um kao glavni alat kojim sam tražio prosvetljenje, mislio sam da ga mogu dostići razmišljanjem, razumevanjem i analizom. Opet, nisam bio u pravu.

Danas mi je drago što nisam prosvetljen, pošto stizanje na kosmičko odredište i primanje "Diplome iz Prosvetljenja" od multiverzuma, deluje kao da sam postigao "ultimativni duhovni zadatak". Danas opažam prosvetljenje na mnogo nivoa, a jedan od njih je prihvatanje da je svakodnevica prepuna prosvetljujućih iskustava, samo treba da ih pustim u svoje iskustvo. Sada je moj život prepun potencijalnih tačaka prosvetljenja:

Saznanje da sam ja odgovoran za svoja vlastita iskustva je prosvetljenje.

Saznanje da je moja Unutrašnja Prisutnost zajedničko iskustvo je prosvetljenje.

Biti zahvalan Bogu, bez obzira na to šta Bog predstavlja za mene, za svako iskustvo koje mi dolazi na put, je prosvetljenje.

Saznanje da su moje teškoće uvek prikriveni blagoslovi mogućeg rasta i mudrosti, je prosvetljenje.

Saznanje da se ništa u mom životu ne dešava slučajno, je prosvetljenje.

Biti u stanju uživati u običnim trenucima, kao što su šetnja i uživanje u prirodi, je prosvetljenje.

Biti spreman svakodnevno preduzimati male korake za negu, lečenje, učenje i usmeravanje samog sebe, je prosvetljenje.

Znati razliku između reagovanja i odgovora je prosvetljenje.

Biti u stanju izdvojiti Darmu iz moje drame je prosvetljenje.

Biti u stanju oprostiti sebi, a time i drugima, je prosvetljenje.

Smejati se svojoj vlastitoj ozbiljnosti ili gluposti, sve dok me stomak ne zaboli, a suze krenu na oči, definitivno je ogromno prosvetljenje.

Verovati da, šta god da je Bog, intimno me je svestan, tako da ja nikad nisam zaista sam, je prosvetljenje.

Sada, dok se kroz svoje iskustvo krećem od nesvesnog ka svesnom, postoji neograničen broj tačaka prosvetljenja. Takođe osećam da, pošto je Bog neograničeno iskustvo, i putovanje u spoznaju Boga je neograničeno. Samo razmatranje ovoga i sve beskrajne mogućnosti koje priziva su prosvetljujuće.

Kada otkrijemo da prosvetljenje nije ono što smo mislili da jeste, tada ulazimo u tačku autentičnog prosvetljenja koje otvara vrata ka beskrajnim mestima prosvetljenja.

Otkriće da prosvetljenje nije "ono što smo mislili da jeste" je razlog za slavlje! Od tog trenutka vrata se u našem umu i srcu otvaraju i svetlo autentičnosti se izliva kroz sve veće pukotine naših otapajućih zabluda.

Da bi ostali u tom stanju začuđenosti potrebno je da imamo otvoren um. Kad god stvorimo čvrst stav o nečemu, mi istovremeno zatvorimo vrata daljem rastu. Saznanje da usput činimo takve greške je prosvetljujuće. Saznanje da uvek postoji još nešto što treba otkriti je prosvetljujuće. Kad pristupamo prosvetljenju na ovaj način, kao beskrajnom putovanju tekućih "Aha-ova!", mi dozvoljavamo našem životnom iskustvu da bude beskrajna priča koju nam priča Bog, tako da možemo otkrivati i ponovo otkrivati naše neograničeno, beskrajno, večno i misteriozno sopstvo.

Takođe sam otvoren i za mogućnost da sam potpuno pogrešio u vezi svega ovoga. Ako otkrijem da jesam, to će takođe biti prosvetljenje.  

Na ulasku u Proces Prisutnosti

Original: ON ENTERING THE PRESENCE PROCESS

ZA SVE VAS KOJI ISKUSTVENO ULAZITE U PROCES PRISUTNOSTI

Hvala vam što ste me pozvali da napišem ovo pismo za sve vas koji iskustveno započinjete Proces Prisutnosti. Prvo, dozvolite mi da kažem koliko sam počastvovan što ste vi i vaša grupa poklonili toliku veru ovoj proceduri. Emocionalno čišćenje i, posledično, prelazak sa reaktivnog na odgovorno ponašanje nije „lako“ putovanje za bilo koga od nas. Pozdravljam vašu hrabrost i nameru da učinite sve što je potrebno da biste sproveli individualnu i kolektivnu transformaciju na ovoj planeti.

Dakle, koje male savete mogu da vam dam kad započnete ovo traganje?

Prva stvar koja mi pada na pamet je da date sve od sebe da se setite, a pogotovo onda "kad zagusti", da su naše neintegrisane "potrebe i želje" te, koje nam donose tehnike emocionalnog čišćenja kao što je PROCES PRISUNOSTI. Zbog toga, svako od nas može imati određene referentne tačke kojima želi da se pozabavi, za koje veruje da će ga, ako im se uspešno posveti, osposobiti da proceni da li je ovaj postupak koristan i uspešan ili nije. Ipak, u Procesu Prisutnosti ne radi se o tome da se pobrinemo za "svoje potrebe i želje", radi se o tome da se postepeno izdignemo iznad njih.

U Procesu Prisutnosti radi se o tome da dovedemo svoju svesnost na mesto autentične odgovornosti i izbora, u stanje postojanja u kome mi preduzimamo svaki korak koji nije unapred određen uslovljavanjem, programiranjem i obmanjujućim tumačenjima, već slušanjem slatkog tihog glasa Unutrašnje Prisutnosti koju svi mi delimo.

Deo ovog iskustvenog putovanja je posvećen je prenosu naše odanosti sa povlađivanja našim potrebama i željama, ka buđenju u vođstvo i jasnoći intuicije utemeljene u srcu. Ovo nije lak zadatak, tako da su potrebni strpljenje, saosećanje i doslednost posute sa obilnom dozom vere.

Takođe, u svemu ovome nema žurbe. Jednom kad započnemo ponašanje bazirano na odgovoru, krenuli smo u dobrom smeru, i u tom trenutku našeg putovanja ovo ponovno usklađivanje se odnosi na sve! Takođe, samo zato što znamo da je naše emocionalno telo uzročna tačka nelagodnodti u kvalitetu našeg iskustva, to ne znači da mi u njega moramo slepo uroniti. U ovu vrstu rada treba da uđemo sa poštovanjem, doslednošću, odgovornošću i saosećanjem prema sebi.

Naše potrebe i želje pokrenule su većinu nas da se bavimo transformacijskim tehnikama, te se mi automatski i često sasvim nesvesno fokusiramo na traženje određenog stanja oslobađanja od tih okolnosti. Posledica toga je da smo skloni da o svom tekućem napretku sudimo po tome koliko "dobro" se osećamo, ili koliko su "prijatne" postale naše okolnosti, ili čak po tome koliko se "lakše" naše životno iskustvo odvija. Mi izjavljujemo da "tražimo radost", i zbog toga što nas najvećim delom pokreću manifestacije naših nesvesnih potreba i želja, često predpostavljamo da je "radost ugodno emocionalno stanje". Tako brkamo značenja reči radost i sreća.

Radost nije specifično emocionalno stanje, ono je svesni odnos sa svojim emocionalnim telom, koji postepeno razvijamo i u kome smo u stanju prigrliti sva emocionalna stanja koja prolaze kroz naše polje svesnosti.

Samo kad smo u stanju prigrliti sva emocionalna stanja kao nama jednako vredna, u stanju smo autentično napustiti svesnost odvojenosti i ući u svesnost jedinstva – ili, kako mi to još nazivamo, u Hristovu Svesnost. Dok ne okončamo tu promenu u našoj vezi sa svojim emocionalnim telom, mi svesno i nesvesno bežimo iz jednog emocionalnog stanja sa namerom da prigrlimo drugo. Ovo u nama izaziva energetski konflikt koji se manifestuje kao mentalna konfuzija i spoljašnja nelagodnost. Dakle, deo ovog putovanja kroz Proces Prisutnosti sastoji se u tome da nas upozna sa alatima koji su potrebni da svesno pomerimo naše iskustvo iz ovog nesvesno podeljenog stanja u jedinstveno stanje. Da bismo to postigli, potrebno je da dozvolimo da ono što smo predhodno definisali kao "neželjena emocionalna stanja", a koja se sva mogu svrstati u trojstvo straha, besa i tuge, izbiju na površinu da bi bila integrisana. Jednostavno rečeno, ovo znači da je, kad se radi o Procesu Prisutnosti, verovatnije da ćemo se češće osećati bedno nego obogaćeno.

Neprestanim podsećanjem sebe da "je pokazatelj napretka pri kretanju kroz Proces Prisutnosti to da se osećamo neugodno, zbunjeno i emocionalno neuravnoteženo", mi izbegavamo dodavanje nepotrebne anksioznosti našem putovanju.

Na nesreću, ovo podsećanje nam ne olakšava iskustvo nelagodnosti koje smo namerno pokrenuli time što smo voljno doveli našu svesnost do neintegrisanog stanja našeg emocionalnog tela. To je zato što "osećanje" naših različitih nivoa potisnute emocionalne neravnoteže, bez obzira na to da li se ona manifestuje u našem polju kao mentalna zbrka ili fizička neugodnost, je od ključnog značaja kad nameravamo probuditi široki spektar osećaja potrebnih za sagledavanje komunikacija koje nam stižu iz našeg vibracionalnog tela.

(Postoji mnogo detaljnija rasprava o ovom aspektu Procesa Prisutnosti, a nalazi se u članku "Pokloni iz emocionalne odgovornosti", koji se može počitati u originalu, na engleskom jeziku na adresi THE GIFTS WITHIN EMOTIONAL RESPONSIBILITY , ili na srpskom, ovde na blogu.)

Pošto smo, još od detinjstva, uslovljeni da umirimo i kontrolišemo našu svesnost o određenim emocionalnim iskustvima, kada ona počnu isplivavati na površinu u našem trenutnom iskustvu, svaka nit našeg bića govori nam da "nešto nije u redu". To je trenutak u kome ćemo najverovatnije krenuti u otpor. U tom svetlu, dok se krećemo kroz Proces Prisutnosti, osećaj otpora je pokazatelj našeg napretka.

Drugi korisni savet na koji je korisno obratiti pažnju je da zbog našeg nedostatka svesnosti emocionalnog tela, mi ne funkcionišemo iz "uvida" (iz unutrašnjeg saznanja: u-vid=unutašnji vid), mi smo skoro jedino usmereni na životno iskustvo koje opažamo kao srećno izvana, ili "izvan vida" (van-vida= outsight, delovanje pokrenuto spoljašnjim okolnostima). To znači da se mnoge posledice uzročnih aspekata procedure Procesa Prisutnosti reflektuju nazad, ka nama, kao događaji koji se odvijaju u spoljašnjem svetu koji na prvi pogled deluje kao da se dešava odvojeno od nas. To nije tačno.

Ništa što opažamo izvan nas ne odvija se odvojeno od nas; naša percepcija bilo čega je naša veza sa tim.

Zbog toga se preporučuje da obratimo posebnu pažnju na fizičke, mentalne i emocionalne aktivnosti koje se odvijaju u našem polju iskustva dok se krećemo kroz Proces Prisutnosti i dalje. Praksa svesnog povezivanja disanja je dosledno uzročno usklađivanje koje ima duboke posledice na naše spoljašnje životno iskustvo. Kada se te stvari dese nama i oko nas, a intuitivno izgledaju povezane sa našim učešćem u ovom radu, ali za koje nam naš um kaže "da ni u kom slučaju nemaju nikakve veze sa nama", uzmite to u obzir i budite zahvalni.

Iako svesno povezano disanje može biti jedna od najjednostavnijih tehnika na koje smo naišli do sad, ona će se ponekad pokazati i kao jedna od najzahtevnijih i najmoćnijih. Zahtevna je zato što nas poziva da počnemo neutralizovanje jedne od najhipnotičkijih zavisnosti: nesvesno lutanje u obrascu baziranom na vremenu. Pozivajući nas da svesno povezujemo disanje, ova praksa ohrabruje aspekat naše svesnosti koji je možda, u početku, mala misao, da se pojavi i ostane usidren u sadašnjem trenutku. Nemojmo se brinuti ako naše misli lete svuda dok povezujemo disanje; treba da brinemo samo o tome da ne pravimo nikakve značajne pauze između udisaja i izdisaja. Ovaj zadatak je dovoljno izazovan, kao što ćete videti tokom ovog putovanja. Međutim, usidravanjem aspekta naše svesnosti u "sada", ova praksa postiže nešto nepojmljivo načinu na koji um shvata stvari; ona nam omogućava da usidrimo aspekt naše svesti u području obitavanja Boga: u Sadašnjem Trenutku.

Kada smo mentalno prepušteni slučaju u vremenski baziranom obrascu, toliko smo izgubljeni u misaono utemeljenim iluzijama, da čak ni Bog ne zna gde smo!

Naš udeo u našem spasenju je da se potrudimo da se pojavimo u jedinom području u kome obitava univerzalna inteligencija koju nazivamo Bog: u večnom sadašnjem trenutku. Vežba disanja nam pomaže da to postignemo. Jednom kada uđemo u područje Prisutnosti, mi takođe ulazimo u područje "bez teškoća" ili u područje "čuda svesnosti". Dakle, iako vežba disanja može biti izazovna s vremena na vreme, važno je da dosledno ohrabrujemo sebe konstantnim podsećanjem da kad god se posvetimo ovoj vežbi, na "nama istovremeno radi" snaga koja je sve stvorila. Ulazak u područje "bez teškoća" dva puta dnevno po 15 minuta transformiše život više nego bilo koje "spoljašnje delovanje" koje možemo izvesti.

Sledeći uvid koji vredi podeliti sa vama je:

Ne postoji neko drugo, određeno iskustvo koje treba da doživite dok napredujete kroz Proces Prisutnosti, osim onog koji već doživljavate u bilo kom datom trenutku.

Dakle, sva očekivanja, ne samo da su neosnovana, ona su i seme koje rađa neizbežno razočarenje. Neka bilo kakvo iskustvo koje se odvija, bude ono koje najviše cenite. Umesto da tražite nešto drugačije od onog što vam se dešava upravo sad, fokusirajte svoju energiju na to da budete intimni upravo sa onim što se u svakom trenutku odvija za vas. Postoji samo vaše iskustvo i kada cenite svoje, vi zaista doživljavate Proces Prisutnosti onakvim kakav jeste.

Sve dok tražimo tuđe iskustvo kroz poređenje i očekivanje, potpuno propuštamo naše sopstveno iskustvo, a time i sagledavanje snage ove procedure.

Zapatite takođe, da je Proces Prisutnosti, u svojoj celini, "uzročna procedura". On se ne bavi posledicama. Zbog toga što je on uzročna procedura, kad je primenimo na sebi, ona automatski inicira posledice. Dakle, ne postoji potreba da sebe opterećujemo karakteristikama "rezultata". Rezultati su važni samo kada nas pokreću nezasiti glasovi naših "potreba i želja", i kada smo stoga vezani ograničenjima svojstvenim svesnosti odredišta. Ova se procedura prilagođava našim specifičnim zahtevima potrebnim za preobražaj i efikasno nas prenosi na mesto u kome "mi biramo da budemo".

Takođe, ne očekujte da "razrešite sve" u 10 nedelja. Ono u šta možemo biti sigurni jeste da nas ova procedura uči "svemu što treba da znamo u vezi življenja sa pozicije svesnog delovanja (odgovora)", kao suprotnosti reaktivnom življenju. Ova jedna jedina lekcija, ako je dobro naučena, budi nas za večne posledice koje zauvek služe našem putu ka unutra i naviše do autentičnog zajedništva sa našim Sopstvom i Božanski Ujedinjenom Inteligencijom čiji smo svi čudesni izrazi.

Još jednom izražavam svoju zahvalnost svima vama zbog učešća u ovom prekrasnom radu "za sebe". I, budite sigurni da je to "rad"; upravo sada, za mene, to je "stvarni rad".

Kad učimo sebe kako autentično "da za druge činimo ono što bismo želeli da drugi čine nama", mi menjamo naše životno iskustvo u zračenje autentičnog stvaranja mira koje donosi osvežavajuću hladovinu svima sa kojima delimo svoje ljudsko postojanje.

To je suština Božanske alhemije.

To je dar unutar Procesa Prisutnosti.

Ja sam uneo svoje srce u knjigu PROCES PRISUTNOSTI i svoje lično iskustvo u svaki aspekt ove procedure, i dok putujete kroz njega, ja putujem sa vama.

Kakav veličanstven primer dajete čovečanstvu obogaćujući 2007. godinu na ovaj pro-aktivan način. Aplaudiram vam svima!

Ljubav, blagoslovi i zahvalnost,

Majkl.

Pokloni iz emocionalne odgovornosti

Original: GIFTS

MNOGI OD NAS UČESTVOVALI SU U PROCEDURAMA EMOCIONALNOG ČIŠĆENJA U PROŠLOSTI I NISMO POSTIGLI ŽELJENE REZULTATE. NAŠA TUGA, BES I STRAH DELUJU BESKRAJNI. POSLEDICA TOGA JE DA MOŽEMO POČETI DA SE PITAMO DA SLUČAJNO NE RADIMO NEŠTO POGREŠNO. JEDAN OD RAZLOGA NAŠEG NEDOSTATKA USPEHA MOŽE BITI TO DA SMO U EMOCIONALNO ČIŠĆENJE UŠLI REAKTIVNO BEZ DA SMO SHVATILI DA SVA REAKTIVNA PONAŠANJA IZAZIVAJU DALJU NERAVNOTEŽU. NAMERA OVOG ČLANKA JE DA TRANSFORMIŠE NAŠ PRISTUP EMOCIONALNOM ČIŠĆENJU U SVESNO OBNAVLJANJE RAVNOTEŽE, A NE DA NESVESNO POVEĆAVA NAŠE SADAŠNJE NEUGODNOSTI.

Neminovno je da svi reaktivno uđemo u emocionalno čišćenje. To je zato što nas neugodnost tera u to. Malo je verovatno da bilo ko ko doživi ugodnost, bude inspirisan da očisti svoje emocionalno telo. Kvaka 22 leži u tome da sva reaktivna ponašanja automatski rađaju neravnotežu, pa tako, na početku emocionalno čišćenje može prouzrokovati to da se osećamo još neugodnije. I, ako nastavimo da reagujemo na neravnotežu u našem emocionalnom telu, to će biti kao da dolivamo ulje na vatru.

Mi pristupamo svojim strahovima zato što se "bojimo" onoga što će se desiti ako to ne učinimo, a očekujemo da nadvladamo strah.

Mi pristupamo svom besu zato što nas nervira naš stalni gubitak živaca, a očekujemo da prevladamo bes.

Mi prilazimo svojoj žalosti zato što smo umorni od beskrajnih suza, a očekujemo da prevaziđemo tugu.

Drugi način reaktivnog pristupanja tuzi, besu i strahu, za koje možemo reći da je ujedno i nesvestan pristup, je kada to činimo oslanjajući se na prisutnost drugih ljudi. Na primer, ako pokušamo da se pozabavimo našim neuravnoteženim emocijama zato što se bojimo da ćemo izgubiti partnera ili se bojimo da ćemo zbog njih ostati bez posla. Takvi pristupi, iako su plemeniti, u isto vreme su i reaktivni i neće nam omogućiti da ostvarimo postojano emocionalno čišćenje. Čak i ako kroz ovakvu motivaciju, ostvarimo promene u svom ponašanju, tada, ako uklonimo spoljašnje stimulanse iz naše sredine koji su nas motivisali da započnemo emocionalno čišćenje, kao što je naš partner ili pretnja otkaza na poslu, mi ćemo se neminovno vraćati na naše emotivno neuravnoteženo ponašanje.

Sva usklađivanja ponašanja postignuta kroz reakciju, stimulisana su iz spoljašnjosti.

Da bi bila postojana, usklađivanja ponašanja moraju biti pokrenuta iznutra.

Drugi primer ovog izvana stimulisanog pristupa je izvođenje „grupnog rada na emocionalnom otpuštanju“. To je situacija kada se mi oslonimo na grupu da nam olakša, podrži i ohrabri naše emocionalno čišćenje. Ne možemo učiniti nikakav stvaran i trajni napredak ako nam je potrebno prisustvo grupe da bi završili zadatak. Kada grupi pokažemo emocionalno oslobađanje, uvek upadnemo u pohlepne kandže naših podsvesnih „potreba i želja“, počinjemo izvoditi performans i koristiti našu dramu da suptilno dobijemo pažnju od drugih – pažnju za koju još uvek nismo dovoljno zreli da bi je pružili sami sebi. U radu na emociopnalnom oslobađanju poenta je u emocionalnom odrastanju, u tome da sami sebi budemo podrška umesto da je tražimo od drugih, a to se ne može autentično dostići ako tražimo prisustvo drugih ljudi tokom naših iskustava emocionalnog otpuštanja.

Bilo kakvo činjenje motivisano prisustvom drugih ljudi je reaktivno.

Drugi razlog zašto je naš rad na emocionalnom otpuštanju bio neuspešan jeste naše insistiranje „da razumemo“ komplikovanu prirodu emocionalne neravnoteže koju doživljavamo. Ako moramo da razumemo šta nam se dešava i zašto, da bismo dozvolili procesu emocionalnog otpuštanja da se razvije, tada nismo istinski ušli u emocionalno carstvo; nismo još uvek dodirnuli srce problema. Privrženost „razumevanju“ znači da još uvek lebdimo u mentalnom planu.

„Plakanje u samoći potpuno bez razloga“ je frekvencija koja nas najefikasnije oslobađa našeg negativnog emocionalnog naboja. To je signal da smo napustili mentalno carstvo i potpuno uronili svoju svesnost u naše emotivno telo.

Trenutak kada shvatimo „da je jedini ishod reaktivnog ponašanja još više neugodnosti“, spremni smo da razmotrimo drugačiji pristup našem srcu.

Naš izazov je, stoga, kako započeti emocionalno čišćenje kao odgovor, a ne kao reakciju. Drugim rečima, kako da aktiviramo frekvenciju autentične emocionale odgovornosti? Odgovoru na ovo pitanje možemo pristupiti kada smo u mogućnosti da shvatimo „širu sliku“. Uočavanje šire slike zahteva sprečavanje uplitanja straha, besa i tuge u našu svest i njeno postavljanje na Darmu (kosmički i moralni poredak, učenje, vrlina) otkrivanjem više svrhe svega toga, božije promišljenosti upravo ovog, određenog koraka našeg večnog putovanja. To je ono što pokušavamo postići ovim člankom, i ovaj zadatak zahteva od nas traganje unazad za trenutkom i služeći se naknadnom mudrošću kao sredstvom za buđenje promišljenosti kroz sagledavanje (uvid).

PROCES PRISUTNOSTI nam daje dva opažajna alata: “Stazu svesnosti” i “Sedmogodišnji ciklus”. Namera ove knjige u donošenju ovih opažajnih alata u našu svest, je da nam otkrije promišljenost našeg ulaska u sadašnje ljudsko iskustvo.

Staza svesnosti otkriva da se naša svesnost promišljeno i sistematski kreće od vibracionalnog (materica), ka emocionalnom (detinjstvo), mentalnom (tinejdžerske godine) i zatim u fizičko (odraslo) iskustvo, baš ovim redosledom.

Sedmogodišnji ciklus otkriva kako je ta promišljena sekvenca ulaska neophodna da bi se razvila naša sposobnost da komuniciramo sa ovim različitim atributima našeg iskustva.

Ova dva opažajna alata nam pomažu da shvatimo zašto je emocionalni sadržaj uzročna tačka našeg životnog iskustva, i zašto je taj aspekt našeg iskustva (srce) onaj koji mora biti doveden u ravnotežu, ako želimo prevazići našu percepciju nelagodnosti. Drugim rečima, mir nije fizička okolnost, niti je mentalni koncept; autentični mir je stanje postojanja koje kada se emocionalno prigrli, kada se oseti, tada isijava u naše mentalno stanje i u fizičke okolnosti.

Ono što Staza svesnosti takođe dovodi u fokus naše pažnje je to da, kada tražimo da opet zadobijemo potpunu svesnost – da bismo odvojili našu svesnost od vremenske paradigme i da bi je nanovo probudili u celovitost naše autentične, besmrtne Prisutnosti dok putujemo kroz ovo smrtno životno iskustvo – tada postoji specifično i veoma promišljeno putovanje koje moramo preduzeti: moramo obrnuti tok one Staze svesnosti na koju smo navikli ulazati tokom našeg životnog iskustva. Drugim rečima, moramo prvo dostići fizičku prisutnost, zatim mentalnu jasnoću, i potom, emocionalnu ravnotežu. Tek kada to postignemo, budimo naš autentični vibracioni identitet. Ako preskočimo neki od ovih koraka na putu, u nekom trenutku ćemo morati da se vratimo i da ih završimo.

Namera ovog promišljenog evolucionarnog putovanja koje nas budi u potpunu svesnost evidentna je u svim meditativnim praksama:

Prvo učimo kako da usvojimo fizički položaj i da sedimo mirno.

Zatim imamo mentalnu mantru da smiri i fokusira naš proces razmišljanja.

Zatim smo ohrabreni da u iskustvo prizovemo „ljubav i odanost“ kroz koje prodiremo u „duhovni“ ili vibracionalni domen.

I opet vidimo kretanje naše svesnosti od fizičkog, preko mentalnog, pa do emocionalnog da bismo ušli u vibraciono (u PROCESU PRISUTNOSTI koristimo reč „vibraciono“ umesto duhovno).

Problem je u tome što mnogi od nas, zbog intenziteta naše potisnute emocionalne nelagodnosti, pokušavaju krenuti prečicom: pokušavamo ući u vibracioni domen direktno, bez sistematskog i promišljenog rešavanja svakog pojedinog koraka tokom ovog neophodnog putovanja. Naša „prečica do Boga“ uvek se manifestuje kao zamaskirani pokušaj bega od životnog iskustva u koje smo smešteni; mi okrećemo leđa važnosti i značaju našeg običnog, svakodnevnog života i umesto njega tražimo „duhovno iskustvo“ koje će nas nekako sačuvati od svakodnevne neugodnodti koju doživljavamo. Često maskiramo ovo reaktivno ponašanje u potragu „za proširenom svešću“ ili u „ispunjavanje svoje sudbine“, ili u „spoznaju Boga“.

Ipak, bez obzira kako ga maskirali, naša potraga za „duhovnim iskustvom“ izvan života koji već živimo može biti jedino reakcija, a ne odgovor. To je reakcija na duboko potisnutu neugodnost od koje pokušavamo pobeći. Zato što verujemo da je neugodnost prouzrokovana nečim „spoljašnjim“, mislimo da će pomoći ako promenimo nešto „spolja“, na primer ako postanemo „duhovni posvećenik“.

Da nema unutrašnje nelagodnosti, mi ne bismo imali apsolutno nikakvu potrebu „ustati iz kreveta“ i aktivno tražiti odgovore ili spasenje izvan našeg običnog, svakodnevnog životnog iskustva.

Reakcija na našu unutrašnju nelagodnost, ogleda se u našem pridruživanju duhovnim stazama i religioznim pokretima koji obećavaju da će nas „osloboditi patnji ovog sveta“. Zbog toga možemo završiti prateći majstore i grupe koje obećavaju da će nas poslati u nebo, u neku vrstu raja ili Bogu. Govore nam da jednom, kada budemo stigli na to buduće utočište, što zahteva praktikovanje nekog oblika tehnike (tokom mnogo godina, pa čak i celog života), nećemo više patiti. „Slediti“ , u ovom svetlu, je reaktivno. Nema ništa odgovornog u ovom postupku. Praćenjem drugog ili drugih samo se udaljavamo od nas samih. Dajemo svoju moć ideji, osobi izvan nas samih, organizaciji i stanju činjenja koje zasnovano na vremenu.

Duhovne staze i religije koje obećavaju da će nas spasiti od naše prošle i sadašnje patnje, garantujući nam savršenu budućnost, lišavaju nas sadašnjeg trenutka.

Ove organizacije i pojedinci kradu nam život, nama ispred nosa. Svako ponašanje koje zahteva „spasitelja“ ili „nebesa“ da bi postiglo svoju svrhu, je reaktivno jer nas tera da pristupimo Bogu kao sredstvu za beg.

Bog nije put za beg.

Bog je svuda. Šta mislimo od čega bežimo i gde ćemo to pobeći? Da li zaista mislimo da ćemo postići bilo šta suštinsko tako što ćemo našem Izvoru pristupiti reaktivno? Sva reaktivna ponašanja, bez izuzetka, rađaju neravnotežu.

Kad se ponašamo nesvesno, a time i reaktivno, mi pogrešno tumačimo reč „slediti“. Tada mi doslovno verujemo da, u cilju postizanja nečeg duhovnog, moramo napustiti ono gde smo sada i otići negde gde je neko drugi. I ako se taj drugi preseli negde, i mi moramo, takođe. Stvarno postoje Majstori na ovoj planeti da bi nas upoznali sa vibracionalnim misterijama našeg sopstvenog identiteta. Međutim, kad oni kažu: „Sledite me“, oni misle „neka moje fizičko prisustvo na ovoj planeti bude spoljašnji odraz vašeg unutrašnjeg potencijala, tako da vi imate svesnost o tome kako da vodite sebe u postizanje Sopstva , a time i Božije Realizacije“. Međutim, naglasak je na rečima „vodite sebe“. Oni ne misle „odbaci sve što radiš i dođi ovamo“, ili „obuci se u belo i daj sebi indijsko ime“. Kada autentični Majstor koristi reč „sledi“ on uvek misli na unutrašnje usklađivanje, ne na spoljašnji pokret. Majstori ili grupe koje zahtevaju da ih bukvalno pratite gde god da idu, treba izbegavati po svaku cenu. Autentičnom Majstoru nisu „potrebni“ sledbenici, niti ih on „želi“. Majstoru nije potreban niti jedan jedini sledbenik da bi bio Majstor. Potencijalno, svi mi smo Majstori. U tom svetlu, ko koga treba da prati?

Sva spoljašnja aktivnost započeta u ime „duhovnosti“ je nesvesna reakcija na unutrašnju emocionalnu nelagodnost.

Dakle, ovo je ono što većina nas nesvesno čini: pristupamo vibracionalnoj ravni kao odgovor na neugodnost koju u svojim srcima doživljavamo upravo sada. Trenutak u kome sebi možemo priznati to je trenutak koji nas oslobađa od moći koju lažni proroci imaju nad nama.

Ovaj reaktivni pristup – pokušaj da krenemo prečicom u vibracionalnu ravan – je takođe evidentan u mnogim New Age organizacijama. To se ogleda u načinu na koji one sebe prikazuju, kao pokret „Tela, Uma i Duha“. Reč „srce“ je izostavljena. To možda nije svesno učinjeno, ali ukazuje na to kako mi ignorantski pokušavamo uleteti u vibracionalnu ravan kad još nismo svesni sistematskog i promišljenog ulaska u tu ravan dok se krećemo Stazom Svesnosti.

Ne možemo zaobići svoje srce i očekivati da se iskustveno susretnemo sa našom predstavom o Bogu. Bog je ljubav i srce je uzročna tačka doživljaja sve ljubavi dokle god smo otelovljeni u fizičkom, mentalnom i emocionalnom carstvu.

Boga možemo spoznati samo kroz srce.

U mnogim svetim tekstovima veoma jasno je objašnjeno da je „patnja ključ za oslobođenje“. Naši religijski, emocionalno neintegrisani majstori pogrešno su razumeli i stoga lažno prikazali ove tekstove, te ih iskoristili da nas ubede da sprovedemo sve vrste besmislenih obreda, rituala i dogmi čija je jedina uloga da dodaju još patnje u naše iskustvo. To je zato što zagovornici ovih religioznih sistema i duhovnih puteva nisu i sami integrisali svoje sopstveno srce. Pošto su mentalno i fizički prikovani, oni svete tekstove shvataju bukvalno. Svi sveti tekstovi su metaforički, a sve metafore govore jezikom srca. Da bi smo čuli stvarne poruke svetih spisa, i da bismo bili u stanju piti sa izvora njihove istine, moramo iskustveno ući i integrisati stanje u kome se nalazi naše vlastito srce. Kada ovi tekstovi govore o „patnji kao ključu za oslobođenje“, oni ne misle da treba „dodati patnju našem životnom iskustvu da bismo spoznali Boga“. To je suludo.

Ne treba da dodajemo patnju našem životnom iskustvu da bismo oslobodili sebe iz stanja nesvesnosti; treba da se suočimo sa patnjom koja već postoji u našem srcu.

U tom svetlu, naš sadašnji strah, bes i tuga imaju veliku ulogu. Ova energetska stanja su naši darovi. Razumevanje ove više svrhe naše sadašnje neugodnosti pretvara našu reaktivnost u odgovor, a time i našu neravnotežu u ravnotežu. Stoga, hajde da razmotrimo ovaj perceptivni preokret...

Dok smo deca naše emocionalno telo savršeno funkcioniše, ali kako se približavamo sedmoj godini, ono počinje da se gasi, tako da možemo započeti period fokusiranog razvoja mentalnog tela. Kada se naše emocionalno telo ugasi, mi praktično gubimo svu našu svesnost emocionalnog tela. Drugim rečima, mi više ne funkcionišemo iz „emocionalne percepcije“. Emocionalna percepcija znači da smo u stanju „osećati posledice naših misli, reči i dela pre nego ih uopšte i stavimo u pogon“. Emocionalna percepcija se može zvati još i „savest posledice“. Kao odrasli, nemamo osećajnu percepciju. To je namerno tako.

Da imamo osećajnu percepciju ne bismo doživeli polovinu iskustava koje smo doživeli i naš svet bi bio utoliko siromašniji. Potrebno je bilo da budemo nesvesni da bismo pokrenuli i učestvovali u većini naših aktivnosti koje su nas dovele do ovog trenutka buđenja.

Zbog toga što ne funkcionišemo iz osećajne percepcije, u stanju smo da govorimo, delujemo i mislimo na način koji bismo, da je drugačije, izbegli. Nama je potreban ovaj nivo emocionalne utrnulosti da bismo iskustveno krenuli tamnim putevima da bismo doneli svetlost.

Međutim, dolazimo do tačke u našoj evoluciji kada se budimo iz našeg nesvesnog, reaktivnog ponašanja. Mi treba da se probudimo da bismo mogli povući ova nesvesna iskustva i iskoristiti ih kao paletu boja da oslikamo ovaj svet sa nivoom saosećanja koje može biti rođeno jedino iz poniznosti ličnog iskustva. Deo našeg iskustva buđenja je da se moramo ponovo povezati sa izvornom Prisutnošću koja predstavlja nas same, tako da možemo funkcionisati iz tog savršeno budnog stanja. Mi treba da “budemo u svetu, ali ne od njega”, da stojimo na sopstvenim nogama, čvrsto na zemlji, ali sa srcem koje svesno prihvata vibracionalni domen. Kako se razotkriva Staza Svesnosti, to se od nas zahteva da prvo ponovo svesno uđemo u naše fizičko telo, zatim da povratimo našu mentalnu jasnoću, a nakon toga da odgovorimo na izazov buđenja potencijala našeg emocionalnog tela tako što ćemo odblokirati sve nesvesne, disfunkcionalne, energetske obrasce koji dodaju gorivo našem reaktivnom ponašanju. Ovi disfunkcionalni emocionalni obrasci su ono što zovemo naš strah, bes i tuga.

Da bismo povratili emocionalnu ravnotežu, potrebno je da osećamo ova energetska stanja, i to je sve - “OSEĆATI”. Da bismo to postigli, moramo prvo učvrstiti našu fragmentiranu svesnost tako što ćemo ući u telo i osećati mnogo fizičkih senzacija koje proističu unutar tela i koje smo pokušali izbeći umirenjem i kontrolom. Kada svesno osećamo različite fizičke senzacije u našem telu, automatski se budi naša sposobnost “da osećamo” i stoga služimo kao portal za ponovo probuđenu svesnost emocionalnog tela. To je razlog zašto fizičko prisustvo mora prvo biti aktivirano. U PROCESU PRISUTNOSTI fizičko prisustvo je pokrenuto kroz dnevno vežbanje svesno povezanog disanja.

Kada je fizičko prisustvo aktivirano, mentalna jasnoća mora se nanovo dostići. Stanje mentalne jasnoće je trostruko:

Prvo, to je saznanje da smo mi odgovorni za kvalitet naših sopstvenih životnih iskustava.

Drugo, to je saznanje da je emocionalno telo uzročna tačka kvaliteta našeg životnog iskustva.

Treće, to je saznanje da samo postizanjem ravnoteže uzročne tačke našeg životnog iskustva možemo izvorno stvoriti ravnotežu u našem procesu razmišljanja i drugim fizičkim okolnostima.

Jednom kada smo dostigli taj nivo mentalne jasnoće, spremni smo da prestanemo razmišljati i da se potpuno predamo osećanju. Ta tačka, u kojoj se mi predajemo našim osećajima, je ključni deo putovanja. Samo tako što ćemo se prepustiti našem izvornom, emocionalnom stanju, mi ćemo nanovo probuditi našu svesnost emocionalnog tela. Samo “osećanjem izvornog stanja našeg emocionalnog tela” mi nanovo budimo osećajnu percepciju.

Emocionalno čišćenje, stoga, ne znači “da treba da prebolimo naše probleme da bismo mogli nastaviti sa nečim drugim.” To je reaktivni pristup sa kojim većina nas, u početku, ulazi u ovaj proces, isti pristup koji nas navodi da verujemo da ne stižemo nigde i da, po svemu sudeći, izgleda kao da se stvar još i pogoršava. Emocionalno čišćenje je povezano sa “aktiviranjem stanja postojanja u svetu u kome funkcionišemo iz srca kao uzročne tačke koja motiviše sve naše misli, reči i dela”.

Kad smo u stanju da funkcionišemo iz osećajne percepcije , nije nam potreban nikakav zakon. Tamo gde je ljubav ne postoji zakon. Kada možemo osetiti posledice naših misli, reči i dela pre nego što ih pokrenemo, mi ne ulazimo u štetno, reaktivno ponašanje. Onda funkcionišemo sa stanovišta izvorne ljubavi i poštovanja za sav život. Niko ne mora da nam kaže kako da se nosimo kroz naše životno iskustvo u ovom svetu, naše srce ostvaruje te smernice automatski. Buđenje osećajne percepcije automatski nas pretvara u ljudsko biće koje je saosećajno, puno ljubavi, poštovanja i svesne nege.

Međutim, ovo nije jedini plod osećajne percepcije, ona aktivira i izvornu radost. Sve dok se ne otvorimo ka osećanju besa, ljutnje i tuge, ne možemo znati šta je radost. Sve dok nismo u stanju prihvatiti našu vlastitu nelagodnost, mi pogrešno verujemo da je radost emocionalno stanje koje je suprotno našem stanju nelagodnosti. Mi pogrešno verujemo da je radost “emocionalno stanje u kome se osećamo srećni”. Verovanje da je radost emocija, a pogotovo “srećna emocija”, je netačno.

Suština radosti nije u tome da se osećate dobro, već da sve osećate.

Radost je dopuštanje svim osećanjima da uđu u našu svesnost, bez cenzurisanja nekih od njih, a favorizovanja onih drugih. Radost nije sreća niti emocija, radost je “svestan odnos koji mi imamo sa našim emocionalnim telom”. Zbog toga mi možemo da uđemo u izvornu radost samo onda kada prekinemo naš reaktivni odnos sa svojim emocionalnim telom.

Naša spremnost da odgovorno uđemo u svesnost našeg vlastitog, potisnutog straha, besa i tuge je, stoga, ključni deo putovanja. Dozvoljavajući sebi da osetimo svoj strah, bes i tugu, mi budimo svoju sposobnost da ponovo osećamo – da osećamo duboko. Ta sposobnost omogućava nam da osećamo kakav je stvarno život. Život nije misao, koncept niti ideja. Život nije niti fizička okolnost. Život u svojoj srži je osećaj.

Ako se ne “osećamo” živi, mrtvi smo.

Dosada je pokazatelj mrtve osobe. Ako naše srce nije otvoreno za energiju-u-pokretu (e-motion = emocija = energija u pokretu) koja teče unutar i oko nas, mi nismo živi – mi čak ni ne znamo šta je život. Zbog toga ga mi tražimo mentalno, kroz “razumevanje” ili fizički, kroz naša beskonačna “činjenja” i akumuliranja stvari. Kvaka 22 je u sledećem: ne možemo znati kakav je to osećaj biti živ, sve dok nesvesno bežimo od nelagodnosti u našem srcu.

Mi ne možemo znati šta je život sve dok izbegavamo sadašnji trenutak tako što pogrešno verujemo da postoji neko ili nešto negde drugde, što će nas izbaviti iz ovog sveta.

Međutim, kada dozvolimo sebi da pustimo u sebe sva osećanja, sve procese koji započinju tako što mi postajemo voljni da se svesno suočimo sa našim potisnutim strahom, besom i tugom, mi iznova budimo osećajnu percepciju. Sve vrste uvida probuđenih u nama kroz iskustvo osećajne percepcije, su kao rađanje sunca koje nas izbavlja od duge, mračne noći. Kada prestanemo bežati od naše unutrašnje nelagodnosti i, umesto toga, odgovorimo na nju jer je ona način na koji učimo kako da osećamo, nebeska iskustva za kojima smo čeznuli, pojavljuju se upravo unutar, ispred i svuda oko nas.To je veličanstveno otkriće. Sve što smo tražili, nalazi nam se ispred nosa. Ovo saznanje omogućava našoj svesnosti da se nastani u sadašnji trenutak. Tada, sa strahopoštovanjem vidimo da je životno iskustvo koje nam je jednom bilo dosadno, u stvari duboko duhovo iskustvo za kojim smo tragali.

To se dešava samo kada prihvatimo sva osećanja jednako, kao direktnu vibracionu komunikaciju sa Bogom da možemo prepoznavati kakvo je naše istinito životno iskustvo: dar od Boga koje nam omogućava da imamo intimni odnos sa onim što za nas predstavlja Bog. “Osećanje”, a ne razmišljanje niti ikakvo fizičko činjenje, nam omogućava da direktno komuniciramo sa vibracionalnom oblašću. Vibraciju morate osetiti da biste je mogli spoznati. Šta god da Bog predstavlja za nas, moramo ga osetiti da bismo ga spoznali.

Kada pokušamo ući u “duhovno iskustvo” tako što ćemo zaobići srce, mi sami sebe lišavamo značenja reči “biti probuđen” u govoru pri direktnoj komunikaciji sa vibracionalnim svetom. Tada možemo meditirati još 1000 godina, a da ipak ne steknemo iskustvo koje je stvarno, a time i trajno. Tada mislimo da je radost sreća i nastavljamo da jurimo jedno emocionalno stanje tako što ćemo bežati od drugog. Takvo reaktivno ponašanje prouzrokuje dubok unutrašnji konflikt u našim vlastitim srcima. Ono od čega bežimo nazivamo “đavolom”, a ono ka čemu bežimo “našim spasiocem”. Tada isijavamo ovaj konflikt u spoljašnjost kao svet koji je u ratu sam sa sobom.

Ne možemo pristupiti vibracionom polju tako što ćemo se reaktivno ponašati na naša životna iskustva i očekivati da postignemo bilo šta stvarno ili trajno. Vibracionalna svesnost nije bekstvo, to je organsko cvetanje našeg ljudskog putovanja, putovanja koje odaje poštovanje Stazi Svesnosti.

Ako roditelj daje svom sinu ili kćerki novac, a dete ga reaktivno gura od sebe i umesto toga, traži nešto drugo, malo je verovatno da će roditelj dati detetu više novca. Roditelj će nastaviti da se brine o detetu, ako reaktivno ponašanje deteta uopšte dozvoli to, ali neće davati više novca, jer dete još uvek ne zna ceniti poklon. Međutim, ako roditelj daje detetu novac, a dete čak uštedi još novca, roditelj će rado dati i više pošto zna da će dete ceniti vrednost poklona. U stvari, roditelj će jednoga dana dati detetu sve što poseduje znajući dobro da će sve što da, biti uvećano podizanjem vrednosti.

Reč “zahvalnost” (engl. appreciation) ima dvostruko značenje. Znači “biti zahvalan za”, ali takođe ima i drugu frekvenciju. Kada imamo zalihe bilo čega i ako ih podelimo sa nekim, a oni to cene ( appreciate), tada to znači da oni povećavaju vrednost tih zaliha, te da one postaju veće. Kada cenimo nešto, tada mi "to umnožavamo kroz svoju zahvalnost za to". Naše životno iskustvo je dar nama poklonjen od strane vibracionalnog roditelja. Da li cenimo taj dar? Kada ga odgurujemo i umesto njega tražimo drugo životno iskustvo da nas spasi onog prvog, mi se ponašamo reaktivno u odnosu na dar koji nam je poklonio vibracionalni roditelj. Pokazujemo nedostatak zrelosti. Ponašamo se detinjasto.

Dar života moramo svesno otpakovati da bismo ga cenili. Ovo može da se ostvari jedino kada se obavežemo da ćemo ga osećati u potpunosti, sa svom njegovom složenošću, unutar našeg vlastitog predivnog srca.

Ne pomaže nam da bežimo od našeg trenutnog životnog iskustva na "duhovnu stazu" ili u religijsku organizaciju koja obećava da nas spasi od naše patnje. Ne pomaže nam da sledimo ikoga ko obećava takve stvari. To je zamka i iluzija. To će samo izazvati da uđemo u neizvornost, oslabiće naš integritet i uskratiće nam doživljaj zbližavanja sa našom vibracionalnom suštinom. Takvo neautentično, reaktivno ponašanje tera nas da radimo razne glupe stvari, kao što je nošenje "duhovno odgovarajuće odeće", usvajanje čudnih rituala i davanje sebi modernih, indijskih imena kada je jedino što smo iskusili od Indije – indijski kari. Takvo reaktivno ponašanje, bez obzira koliko gta sakrivali svojim gestovima "svetosti", je uvek pokušaj izbegavanja neprijatnosti u našim srcima. Da li mi iskreno verujemo da neko drugi može da nas spasi kad samo mi možemo osetiti stanje našeg vlastitog srca? Drugi mogu da urade fizičke stvari u našu korist, kao što je pisanje pisma za nas. Drugi mogu da učine za nas mentalne aktivnosti, kao na primer ustati i održati govor u našu korist u sudu. Ipak, niko ne može da oseća za nas. "Osećati" je odgovornost naše Duše. Zato što niko ne može da oseća umesto nas, niko i ne može da nas izleči. Samo naša spremnost da odgovorimo na neprijatno stanje u našim srcima, vraća ravnotežu uzročnoj tački našeg iskustva i time omogućava ovom iskustvu unutrašnje ravnoteže da isijava u naše misli i u fizičke okolnosti. Jedino dostizanjem prvo ove, unutrašnje ravnoteže, možemo započeti odnos sa svojim emocionalnim telom, a taj odnos je "autentično radostan".

Radost znači da dozvoljavamo sebi da sve osetimo. U ovom stanju predaje, mi razvijamo dubok rečnik koji se naziva osećajna percepcija, i koji nam omogućava da svesno direktno komuniciramo sa vibracionim domenom. Ovo možemo postići jedino u centru životnog iskustva u kojem smo sada. To saznanje je metaforički ulazak u iskustvo zvano "Raspeće":

Spoznaja da ne možemo ništa učiniti, osim da se predamo onome što osećamo u svakom trenutku i što nam pomaže u sledećem koraku našeg buđenja, jeste kao da su nam ruke zakovane. Kada shvatimo da nemamo gde da odemo da bismo povratili ravnotežu našem srcu, da moramo da se predamo osećanjima koja se javljaju u ovom trenutku, to je kao da su nam stopala zakovana. Tada je naš jedini izbor ili da reagujemo ili da odgovorimo. Ako izaberemo da reagujemo, svojoj patnji dodajemo još patnje a to produžava iskustvo kroz koje neminovno moramo proći. Kada odgovorimo na naše buđenje u sadašnji trenutak, svesnost se organski razvija tempom koji najviše odgovara lepoti našeg cvetanja.

Apsolutno ne postoji potreba da se patnja dodaje našem iskustvu da bismo spoznali šta Bog predstavlja za nas. Količina i kvalitet patnje koja je već u našem srcu u direktnoj je proporciji sa količinom osećanja koje treba da iskusimo da bismo se ponovo probudili u osećajnoj percepciji. Kada odgovaramo na ovu unutrašnju patnju i kad vidimo plodove takve predaje, ne možemo a da ne ostanemo bez daha od strahopoštovanja pred dubokim iskustvom zvanim život u čijem centru mi već stojimo. Isceljivanjem naše patnje mi, automatski, dižemo vrednost (cenimo = appreciate) ovom trenutku i svoj beskonačnoj kompleksnosti osećanja koja su utkana i isprepletena unutar njega. Ovo dizanje vrednosti uzrokuje da se iskustvo produbljuje i produbljuje i produbljuje, večno. Buđenjem svesnosti emocionalnog tela, kroz osećajnu percepciju, mi smo, našim srcima, podignuti u intimni zagrljaj svega što smo tražili. Pronađeno je sve za šta smo mislili da je izgubljeno, upravo ovde i upravo sada. Tada pristupamo svesnosti naše vibracione suštine kao odgovor na ono što smo dobili, a ne kao reakcija na to. Tada nam se daje još više. Tada nam je dato sve.

Poljubac Milosti

Original: KISS OF GRACE

MOŽDA SE UPRAVO SADA OSEĆATE NESIGURNO, POSEBNO U ONIM TIHIM MOMENTIMA PRE NEGO ŠTO ODETE SPAVATI , ILI UPRAVO NAKON BUĐENJA. MOŽETE OSEĆATI TU NESIGURNOST KAO ZBIJENOST UNUTAR VAŠEG TELA, KLUPKO UNUTAR VAŠIH MISLI ILI KAO TEŽINU U VAŠEM SRCU. AKO NE REŠAVATE OVU RASTUĆU NELAGODNOST TAKO ŠTO POPIJETE ČAŠU VINA SVAKO VEČE, ILI TAKO ŠTO ĆETE ODVRATITI SEBI PAŽNJU PUŠTAJUĆI DA VAS USISA NEČIJA TUĐA NEREŠENA DRAMA, TADA SE, SVAKO MALO, MOŽETE OSEĆATI UZNEMIRENO.

Ponekad, u mračnim momentima, može izgledati kao da vas je ceo vaš unutrašnji rad izneverio. Ovi osećaji očaja za koje ste mislili da su razrešeni, vraćaju se kao potpuno netaknuti vašom posvećenošću emocionalnom čišćenju. Takođe, postoje i izbori sa kojima se morate suočiti; veliki izbori u vezi „pojavljivanja“ i „obavezivanja“. I, kao dodatak ovome, postoje momenti takve ekstremne mentalne konfuzije, momenti u kojima biste radije utrčali u tamu poznate prošlosti, nego što biste se suočiti sa izazovom koji se odigrava u tom trenutku.

Ne očajavajte.

Ako vam se upravo ovo dešava sada, blagosloveni ste. To je poljubac milosti na bolno mesto u vašem srcu. To univerzum obraća posebnu pažnju na vas zato što ste radili naporno da povratite vaš osećaj izvornosti. Niste neuspešni; uspešni ste. Ovi mračni šapati iz prošlosti su odjeci jezgra rane koja vas je toliko dugo činila slabim, nesigurnim i nesposobnim da izjavite: „To je to! Ja sam ovde sada. Svaku nit svoje pažnje ja stavljam u ovo životno iskustvo. Ja sam na raspolaganju.“ Ova nelagodnost ima miris i ukus kao dno bačve.

Postoje ljudi oko vas koji možda ne osećaju snagu ovog momenta, kao što je osećate vi. Mnogi su majstori u sakrivanju ovih svojih unutrašnjih potresa sa društveno prihvatljivim oblicima razonode i samo-pomoći. Oni mogu odbrambeno izjaviti: „O čemu ti to pričaš? Sve je odlično. Ja sam odlično.“ Blagoslovite ih, jer se  sakrivanju u svojim, pažljivo smišljenim čaurama dremeža. Spavanje je neophodno za one kojima je još uvek potreban odmor.

Nije bitno šta drugi misle. Brzo shvatate da više ne možete razgovarati sa drugim ljudima o vašem iskustvu koje se odvija. Priča koju pričate, ona koju ste neumorno pričali drugima iznova i iznova, nije rešenje, ne sadrži nikakve odgovore. To je samo priča; nije čak više ni interesantna. Ovo je momenat, upravo sada, sa ključnom preciznošću, kada shvatate da nemate više od koga da tražite, kome da pričate i koga da pitate. Ne postoji niko ko može da zna umesto vas.

Ova tama koju osećate kako izranja je uzročni odjek, koji jednom kad bude integrisan, preobražava vašu pažnju od oslanjanja na spoljašnji svet do prihvatanja unutrašnjeg sveta. Ovaj trenutak je predstojeći „korak vere“. Zato je ovo trenutno iskustvo tako puno izazova; to je ultimativni izazov.

Ni jedna diskusija niti rasprava ne može vas uvesti iz spoljašnjosti u unutrašnjost. Drugi mogu reći: „ Ja već živim na ovaj način, ja sam već postigao mir sa samim sobom.“ Ne obraćajte pažnju na ono što drugi kažu o svom iskustvu. Ne upoređujte vaše iskustvo sa bilo čijim iskustvom. Kada je reč o našoj unutrašnjoj borbi za autentičnost, mi ljudi, smo majstori samoobmane. Činjenica je da nije više važno kroz šta prolazi neko drugi; važno je samo kako vi vrednujete vaše iskustvo ovog fantastičnog razvijanja. Trenutak u kome živite u sadašnjosti, je mesto gde za vas počinje akcija; bez obzira da li odgovarate ili reagujete na taj momenat, to je mesto gde se vaša istinska duhovnost obelodanjuje.

Ako je momenat mračan, osetite ga i poštujte ga; predajte se njegovoj suštini. Dozvolite mu da postoji. Ova drevna tama izbija da bi bila blagoslovena vašom saosećajnom pažnjom. Od vas se traži da volite taj momenat da bi i on mogao evoluirati. Ipak tokom celog ovog susreta zapamtite to da treba redovno da obasipate ovaj tekući momenat osećajnom molitvom koja odašilje vašu nameru za vas, a time i za svet.

Ne sakrivajte se od onoga što jeste. Ne sakrivajte se više od bilo čega.

Zapamtite, u nekom trenutku od vas će se tražiti da delujete. Da, znate da treba da izađete iz svog mesta prividne sigurnosti i da napravite izbor. Postoji nešto što dolazi k vama i od čega ne možete pobeći. Možete ga osetiti; to je opipljivo. Ako pokušate pobeći, slepo ćete uleteti u gužvu. Vaš strah raste, jer tim izborom koji morate napraviti, vi, ujedno, preuzimate i obavezu. Toliko dugo ste vi potpuno izbegavali da se obavežete vašem ljudskom iskustvu. Ta čaša vina, ta cigareta, ta tableta, taj TV daljinski, taj konstantan pokušaj “filovanja”... živeli ste tako otkako znate za sebe. Ipak, stav “čekanja da vidimo šta će se desiti pre nego što učinimo prvi korak” nije više upotrebljiv. Nema ničeg autentičnog u tom stavu. To je ono što vi osećate sada, sve što je neautentično u vašem sadašnjem položaju.

Radi se o tome da je ova godina, ovaj mesec, ovaj momenat, ovaj trenutni opažajni pomak - autentično prikazivanje. Niko vam ne može reći šta “autentično” znači za vas, šta znači vama, ili šta stvara taj odjek kad je potpuno izražen kroz vas. Samo vi možete otkriti to kroz delovanje, ne kroz razmišljanje ili raspravu.

Nema više nikog da pita “šta učiniti?”. Nikada ga nije ni bilo. To je velika iluzija iz koje se sada budite. Ovo saznanje je tama koja sada pokušava da vas obavije kasno noću, ili u ranim jutarnjim satima. Ovo saznanje je učitelj koji dolazi iznutra da otkrije gde ste krenuli bez njega. Ako uronite u njegove ruke, staćete na svoje noge. To je upravo ono što treba da se desi. To je poljubac milosti.

“Na ovaj ili na onaj način

Naći ću te,

I dobiću te, dobiću te....” - Blondi

“Ne radi se o tome da se osećamo bolje – radi se o tome da postanemo bolji u osećanju.”