Pokloni iz emocionalne odgovornosti

Original: GIFTS

MNOGI OD NAS UČESTVOVALI SU U PROCEDURAMA EMOCIONALNOG ČIŠĆENJA U PROŠLOSTI I NISMO POSTIGLI ŽELJENE REZULTATE. NAŠA TUGA, BES I STRAH DELUJU BESKRAJNI. POSLEDICA TOGA JE DA MOŽEMO POČETI DA SE PITAMO DA SLUČAJNO NE RADIMO NEŠTO POGREŠNO. JEDAN OD RAZLOGA NAŠEG NEDOSTATKA USPEHA MOŽE BITI TO DA SMO U EMOCIONALNO ČIŠĆENJE UŠLI REAKTIVNO BEZ DA SMO SHVATILI DA SVA REAKTIVNA PONAŠANJA IZAZIVAJU DALJU NERAVNOTEŽU. NAMERA OVOG ČLANKA JE DA TRANSFORMIŠE NAŠ PRISTUP EMOCIONALNOM ČIŠĆENJU U SVESNO OBNAVLJANJE RAVNOTEŽE, A NE DA NESVESNO POVEĆAVA NAŠE SADAŠNJE NEUGODNOSTI.

Neminovno je da svi reaktivno uđemo u emocionalno čišćenje. To je zato što nas neugodnost tera u to. Malo je verovatno da bilo ko ko doživi ugodnost, bude inspirisan da očisti svoje emocionalno telo. Kvaka 22 leži u tome da sva reaktivna ponašanja automatski rađaju neravnotežu, pa tako, na početku emocionalno čišćenje može prouzrokovati to da se osećamo još neugodnije. I, ako nastavimo da reagujemo na neravnotežu u našem emocionalnom telu, to će biti kao da dolivamo ulje na vatru.

Mi pristupamo svojim strahovima zato što se "bojimo" onoga što će se desiti ako to ne učinimo, a očekujemo da nadvladamo strah.

Mi pristupamo svom besu zato što nas nervira naš stalni gubitak živaca, a očekujemo da prevladamo bes.

Mi prilazimo svojoj žalosti zato što smo umorni od beskrajnih suza, a očekujemo da prevaziđemo tugu.

Drugi način reaktivnog pristupanja tuzi, besu i strahu, za koje možemo reći da je ujedno i nesvestan pristup, je kada to činimo oslanjajući se na prisutnost drugih ljudi. Na primer, ako pokušamo da se pozabavimo našim neuravnoteženim emocijama zato što se bojimo da ćemo izgubiti partnera ili se bojimo da ćemo zbog njih ostati bez posla. Takvi pristupi, iako su plemeniti, u isto vreme su i reaktivni i neće nam omogućiti da ostvarimo postojano emocionalno čišćenje. Čak i ako kroz ovakvu motivaciju, ostvarimo promene u svom ponašanju, tada, ako uklonimo spoljašnje stimulanse iz naše sredine koji su nas motivisali da započnemo emocionalno čišćenje, kao što je naš partner ili pretnja otkaza na poslu, mi ćemo se neminovno vraćati na naše emotivno neuravnoteženo ponašanje.

Sva usklađivanja ponašanja postignuta kroz reakciju, stimulisana su iz spoljašnjosti.

Da bi bila postojana, usklađivanja ponašanja moraju biti pokrenuta iznutra.

Drugi primer ovog izvana stimulisanog pristupa je izvođenje „grupnog rada na emocionalnom otpuštanju“. To je situacija kada se mi oslonimo na grupu da nam olakša, podrži i ohrabri naše emocionalno čišćenje. Ne možemo učiniti nikakav stvaran i trajni napredak ako nam je potrebno prisustvo grupe da bi završili zadatak. Kada grupi pokažemo emocionalno oslobađanje, uvek upadnemo u pohlepne kandže naših podsvesnih „potreba i želja“, počinjemo izvoditi performans i koristiti našu dramu da suptilno dobijemo pažnju od drugih – pažnju za koju još uvek nismo dovoljno zreli da bi je pružili sami sebi. U radu na emociopnalnom oslobađanju poenta je u emocionalnom odrastanju, u tome da sami sebi budemo podrška umesto da je tražimo od drugih, a to se ne može autentično dostići ako tražimo prisustvo drugih ljudi tokom naših iskustava emocionalnog otpuštanja.

Bilo kakvo činjenje motivisano prisustvom drugih ljudi je reaktivno.

Drugi razlog zašto je naš rad na emocionalnom otpuštanju bio neuspešan jeste naše insistiranje „da razumemo“ komplikovanu prirodu emocionalne neravnoteže koju doživljavamo. Ako moramo da razumemo šta nam se dešava i zašto, da bismo dozvolili procesu emocionalnog otpuštanja da se razvije, tada nismo istinski ušli u emocionalno carstvo; nismo još uvek dodirnuli srce problema. Privrženost „razumevanju“ znači da još uvek lebdimo u mentalnom planu.

„Plakanje u samoći potpuno bez razloga“ je frekvencija koja nas najefikasnije oslobađa našeg negativnog emocionalnog naboja. To je signal da smo napustili mentalno carstvo i potpuno uronili svoju svesnost u naše emotivno telo.

Trenutak kada shvatimo „da je jedini ishod reaktivnog ponašanja još više neugodnosti“, spremni smo da razmotrimo drugačiji pristup našem srcu.

Naš izazov je, stoga, kako započeti emocionalno čišćenje kao odgovor, a ne kao reakciju. Drugim rečima, kako da aktiviramo frekvenciju autentične emocionale odgovornosti? Odgovoru na ovo pitanje možemo pristupiti kada smo u mogućnosti da shvatimo „širu sliku“. Uočavanje šire slike zahteva sprečavanje uplitanja straha, besa i tuge u našu svest i njeno postavljanje na Darmu (kosmički i moralni poredak, učenje, vrlina) otkrivanjem više svrhe svega toga, božije promišljenosti upravo ovog, određenog koraka našeg večnog putovanja. To je ono što pokušavamo postići ovim člankom, i ovaj zadatak zahteva od nas traganje unazad za trenutkom i služeći se naknadnom mudrošću kao sredstvom za buđenje promišljenosti kroz sagledavanje (uvid).

PROCES PRISUTNOSTI nam daje dva opažajna alata: “Stazu svesnosti” i “Sedmogodišnji ciklus”. Namera ove knjige u donošenju ovih opažajnih alata u našu svest, je da nam otkrije promišljenost našeg ulaska u sadašnje ljudsko iskustvo.

Staza svesnosti otkriva da se naša svesnost promišljeno i sistematski kreće od vibracionalnog (materica), ka emocionalnom (detinjstvo), mentalnom (tinejdžerske godine) i zatim u fizičko (odraslo) iskustvo, baš ovim redosledom.

Sedmogodišnji ciklus otkriva kako je ta promišljena sekvenca ulaska neophodna da bi se razvila naša sposobnost da komuniciramo sa ovim različitim atributima našeg iskustva.

Ova dva opažajna alata nam pomažu da shvatimo zašto je emocionalni sadržaj uzročna tačka našeg životnog iskustva, i zašto je taj aspekt našeg iskustva (srce) onaj koji mora biti doveden u ravnotežu, ako želimo prevazići našu percepciju nelagodnosti. Drugim rečima, mir nije fizička okolnost, niti je mentalni koncept; autentični mir je stanje postojanja koje kada se emocionalno prigrli, kada se oseti, tada isijava u naše mentalno stanje i u fizičke okolnosti.

Ono što Staza svesnosti takođe dovodi u fokus naše pažnje je to da, kada tražimo da opet zadobijemo potpunu svesnost – da bismo odvojili našu svesnost od vremenske paradigme i da bi je nanovo probudili u celovitost naše autentične, besmrtne Prisutnosti dok putujemo kroz ovo smrtno životno iskustvo – tada postoji specifično i veoma promišljeno putovanje koje moramo preduzeti: moramo obrnuti tok one Staze svesnosti na koju smo navikli ulazati tokom našeg životnog iskustva. Drugim rečima, moramo prvo dostići fizičku prisutnost, zatim mentalnu jasnoću, i potom, emocionalnu ravnotežu. Tek kada to postignemo, budimo naš autentični vibracioni identitet. Ako preskočimo neki od ovih koraka na putu, u nekom trenutku ćemo morati da se vratimo i da ih završimo.

Namera ovog promišljenog evolucionarnog putovanja koje nas budi u potpunu svesnost evidentna je u svim meditativnim praksama:

Prvo učimo kako da usvojimo fizički položaj i da sedimo mirno.

Zatim imamo mentalnu mantru da smiri i fokusira naš proces razmišljanja.

Zatim smo ohrabreni da u iskustvo prizovemo „ljubav i odanost“ kroz koje prodiremo u „duhovni“ ili vibracionalni domen.

I opet vidimo kretanje naše svesnosti od fizičkog, preko mentalnog, pa do emocionalnog da bismo ušli u vibraciono (u PROCESU PRISUTNOSTI koristimo reč „vibraciono“ umesto duhovno).

Problem je u tome što mnogi od nas, zbog intenziteta naše potisnute emocionalne nelagodnosti, pokušavaju krenuti prečicom: pokušavamo ući u vibracioni domen direktno, bez sistematskog i promišljenog rešavanja svakog pojedinog koraka tokom ovog neophodnog putovanja. Naša „prečica do Boga“ uvek se manifestuje kao zamaskirani pokušaj bega od životnog iskustva u koje smo smešteni; mi okrećemo leđa važnosti i značaju našeg običnog, svakodnevnog života i umesto njega tražimo „duhovno iskustvo“ koje će nas nekako sačuvati od svakodnevne neugodnodti koju doživljavamo. Često maskiramo ovo reaktivno ponašanje u potragu „za proširenom svešću“ ili u „ispunjavanje svoje sudbine“, ili u „spoznaju Boga“.

Ipak, bez obzira kako ga maskirali, naša potraga za „duhovnim iskustvom“ izvan života koji već živimo može biti jedino reakcija, a ne odgovor. To je reakcija na duboko potisnutu neugodnost od koje pokušavamo pobeći. Zato što verujemo da je neugodnost prouzrokovana nečim „spoljašnjim“, mislimo da će pomoći ako promenimo nešto „spolja“, na primer ako postanemo „duhovni posvećenik“.

Da nema unutrašnje nelagodnosti, mi ne bismo imali apsolutno nikakvu potrebu „ustati iz kreveta“ i aktivno tražiti odgovore ili spasenje izvan našeg običnog, svakodnevnog životnog iskustva.

Reakcija na našu unutrašnju nelagodnost, ogleda se u našem pridruživanju duhovnim stazama i religioznim pokretima koji obećavaju da će nas „osloboditi patnji ovog sveta“. Zbog toga možemo završiti prateći majstore i grupe koje obećavaju da će nas poslati u nebo, u neku vrstu raja ili Bogu. Govore nam da jednom, kada budemo stigli na to buduće utočište, što zahteva praktikovanje nekog oblika tehnike (tokom mnogo godina, pa čak i celog života), nećemo više patiti. „Slediti“ , u ovom svetlu, je reaktivno. Nema ništa odgovornog u ovom postupku. Praćenjem drugog ili drugih samo se udaljavamo od nas samih. Dajemo svoju moć ideji, osobi izvan nas samih, organizaciji i stanju činjenja koje zasnovano na vremenu.

Duhovne staze i religije koje obećavaju da će nas spasiti od naše prošle i sadašnje patnje, garantujući nam savršenu budućnost, lišavaju nas sadašnjeg trenutka.

Ove organizacije i pojedinci kradu nam život, nama ispred nosa. Svako ponašanje koje zahteva „spasitelja“ ili „nebesa“ da bi postiglo svoju svrhu, je reaktivno jer nas tera da pristupimo Bogu kao sredstvu za beg.

Bog nije put za beg.

Bog je svuda. Šta mislimo od čega bežimo i gde ćemo to pobeći? Da li zaista mislimo da ćemo postići bilo šta suštinsko tako što ćemo našem Izvoru pristupiti reaktivno? Sva reaktivna ponašanja, bez izuzetka, rađaju neravnotežu.

Kad se ponašamo nesvesno, a time i reaktivno, mi pogrešno tumačimo reč „slediti“. Tada mi doslovno verujemo da, u cilju postizanja nečeg duhovnog, moramo napustiti ono gde smo sada i otići negde gde je neko drugi. I ako se taj drugi preseli negde, i mi moramo, takođe. Stvarno postoje Majstori na ovoj planeti da bi nas upoznali sa vibracionalnim misterijama našeg sopstvenog identiteta. Međutim, kad oni kažu: „Sledite me“, oni misle „neka moje fizičko prisustvo na ovoj planeti bude spoljašnji odraz vašeg unutrašnjeg potencijala, tako da vi imate svesnost o tome kako da vodite sebe u postizanje Sopstva , a time i Božije Realizacije“. Međutim, naglasak je na rečima „vodite sebe“. Oni ne misle „odbaci sve što radiš i dođi ovamo“, ili „obuci se u belo i daj sebi indijsko ime“. Kada autentični Majstor koristi reč „sledi“ on uvek misli na unutrašnje usklađivanje, ne na spoljašnji pokret. Majstori ili grupe koje zahtevaju da ih bukvalno pratite gde god da idu, treba izbegavati po svaku cenu. Autentičnom Majstoru nisu „potrebni“ sledbenici, niti ih on „želi“. Majstoru nije potreban niti jedan jedini sledbenik da bi bio Majstor. Potencijalno, svi mi smo Majstori. U tom svetlu, ko koga treba da prati?

Sva spoljašnja aktivnost započeta u ime „duhovnosti“ je nesvesna reakcija na unutrašnju emocionalnu nelagodnost.

Dakle, ovo je ono što većina nas nesvesno čini: pristupamo vibracionalnoj ravni kao odgovor na neugodnost koju u svojim srcima doživljavamo upravo sada. Trenutak u kome sebi možemo priznati to je trenutak koji nas oslobađa od moći koju lažni proroci imaju nad nama.

Ovaj reaktivni pristup – pokušaj da krenemo prečicom u vibracionalnu ravan – je takođe evidentan u mnogim New Age organizacijama. To se ogleda u načinu na koji one sebe prikazuju, kao pokret „Tela, Uma i Duha“. Reč „srce“ je izostavljena. To možda nije svesno učinjeno, ali ukazuje na to kako mi ignorantski pokušavamo uleteti u vibracionalnu ravan kad još nismo svesni sistematskog i promišljenog ulaska u tu ravan dok se krećemo Stazom Svesnosti.

Ne možemo zaobići svoje srce i očekivati da se iskustveno susretnemo sa našom predstavom o Bogu. Bog je ljubav i srce je uzročna tačka doživljaja sve ljubavi dokle god smo otelovljeni u fizičkom, mentalnom i emocionalnom carstvu.

Boga možemo spoznati samo kroz srce.

U mnogim svetim tekstovima veoma jasno je objašnjeno da je „patnja ključ za oslobođenje“. Naši religijski, emocionalno neintegrisani majstori pogrešno su razumeli i stoga lažno prikazali ove tekstove, te ih iskoristili da nas ubede da sprovedemo sve vrste besmislenih obreda, rituala i dogmi čija je jedina uloga da dodaju još patnje u naše iskustvo. To je zato što zagovornici ovih religioznih sistema i duhovnih puteva nisu i sami integrisali svoje sopstveno srce. Pošto su mentalno i fizički prikovani, oni svete tekstove shvataju bukvalno. Svi sveti tekstovi su metaforički, a sve metafore govore jezikom srca. Da bi smo čuli stvarne poruke svetih spisa, i da bismo bili u stanju piti sa izvora njihove istine, moramo iskustveno ući i integrisati stanje u kome se nalazi naše vlastito srce. Kada ovi tekstovi govore o „patnji kao ključu za oslobođenje“, oni ne misle da treba „dodati patnju našem životnom iskustvu da bismo spoznali Boga“. To je suludo.

Ne treba da dodajemo patnju našem životnom iskustvu da bismo oslobodili sebe iz stanja nesvesnosti; treba da se suočimo sa patnjom koja već postoji u našem srcu.

U tom svetlu, naš sadašnji strah, bes i tuga imaju veliku ulogu. Ova energetska stanja su naši darovi. Razumevanje ove više svrhe naše sadašnje neugodnosti pretvara našu reaktivnost u odgovor, a time i našu neravnotežu u ravnotežu. Stoga, hajde da razmotrimo ovaj perceptivni preokret...

Dok smo deca naše emocionalno telo savršeno funkcioniše, ali kako se približavamo sedmoj godini, ono počinje da se gasi, tako da možemo započeti period fokusiranog razvoja mentalnog tela. Kada se naše emocionalno telo ugasi, mi praktično gubimo svu našu svesnost emocionalnog tela. Drugim rečima, mi više ne funkcionišemo iz „emocionalne percepcije“. Emocionalna percepcija znači da smo u stanju „osećati posledice naših misli, reči i dela pre nego ih uopšte i stavimo u pogon“. Emocionalna percepcija se može zvati još i „savest posledice“. Kao odrasli, nemamo osećajnu percepciju. To je namerno tako.

Da imamo osećajnu percepciju ne bismo doživeli polovinu iskustava koje smo doživeli i naš svet bi bio utoliko siromašniji. Potrebno je bilo da budemo nesvesni da bismo pokrenuli i učestvovali u većini naših aktivnosti koje su nas dovele do ovog trenutka buđenja.

Zbog toga što ne funkcionišemo iz osećajne percepcije, u stanju smo da govorimo, delujemo i mislimo na način koji bismo, da je drugačije, izbegli. Nama je potreban ovaj nivo emocionalne utrnulosti da bismo iskustveno krenuli tamnim putevima da bismo doneli svetlost.

Međutim, dolazimo do tačke u našoj evoluciji kada se budimo iz našeg nesvesnog, reaktivnog ponašanja. Mi treba da se probudimo da bismo mogli povući ova nesvesna iskustva i iskoristiti ih kao paletu boja da oslikamo ovaj svet sa nivoom saosećanja koje može biti rođeno jedino iz poniznosti ličnog iskustva. Deo našeg iskustva buđenja je da se moramo ponovo povezati sa izvornom Prisutnošću koja predstavlja nas same, tako da možemo funkcionisati iz tog savršeno budnog stanja. Mi treba da “budemo u svetu, ali ne od njega”, da stojimo na sopstvenim nogama, čvrsto na zemlji, ali sa srcem koje svesno prihvata vibracionalni domen. Kako se razotkriva Staza Svesnosti, to se od nas zahteva da prvo ponovo svesno uđemo u naše fizičko telo, zatim da povratimo našu mentalnu jasnoću, a nakon toga da odgovorimo na izazov buđenja potencijala našeg emocionalnog tela tako što ćemo odblokirati sve nesvesne, disfunkcionalne, energetske obrasce koji dodaju gorivo našem reaktivnom ponašanju. Ovi disfunkcionalni emocionalni obrasci su ono što zovemo naš strah, bes i tuga.

Da bismo povratili emocionalnu ravnotežu, potrebno je da osećamo ova energetska stanja, i to je sve - “OSEĆATI”. Da bismo to postigli, moramo prvo učvrstiti našu fragmentiranu svesnost tako što ćemo ući u telo i osećati mnogo fizičkih senzacija koje proističu unutar tela i koje smo pokušali izbeći umirenjem i kontrolom. Kada svesno osećamo različite fizičke senzacije u našem telu, automatski se budi naša sposobnost “da osećamo” i stoga služimo kao portal za ponovo probuđenu svesnost emocionalnog tela. To je razlog zašto fizičko prisustvo mora prvo biti aktivirano. U PROCESU PRISUTNOSTI fizičko prisustvo je pokrenuto kroz dnevno vežbanje svesno povezanog disanja.

Kada je fizičko prisustvo aktivirano, mentalna jasnoća mora se nanovo dostići. Stanje mentalne jasnoće je trostruko:

Prvo, to je saznanje da smo mi odgovorni za kvalitet naših sopstvenih životnih iskustava.

Drugo, to je saznanje da je emocionalno telo uzročna tačka kvaliteta našeg životnog iskustva.

Treće, to je saznanje da samo postizanjem ravnoteže uzročne tačke našeg životnog iskustva možemo izvorno stvoriti ravnotežu u našem procesu razmišljanja i drugim fizičkim okolnostima.

Jednom kada smo dostigli taj nivo mentalne jasnoće, spremni smo da prestanemo razmišljati i da se potpuno predamo osećanju. Ta tačka, u kojoj se mi predajemo našim osećajima, je ključni deo putovanja. Samo tako što ćemo se prepustiti našem izvornom, emocionalnom stanju, mi ćemo nanovo probuditi našu svesnost emocionalnog tela. Samo “osećanjem izvornog stanja našeg emocionalnog tela” mi nanovo budimo osećajnu percepciju.

Emocionalno čišćenje, stoga, ne znači “da treba da prebolimo naše probleme da bismo mogli nastaviti sa nečim drugim.” To je reaktivni pristup sa kojim većina nas, u početku, ulazi u ovaj proces, isti pristup koji nas navodi da verujemo da ne stižemo nigde i da, po svemu sudeći, izgleda kao da se stvar još i pogoršava. Emocionalno čišćenje je povezano sa “aktiviranjem stanja postojanja u svetu u kome funkcionišemo iz srca kao uzročne tačke koja motiviše sve naše misli, reči i dela”.

Kad smo u stanju da funkcionišemo iz osećajne percepcije , nije nam potreban nikakav zakon. Tamo gde je ljubav ne postoji zakon. Kada možemo osetiti posledice naših misli, reči i dela pre nego što ih pokrenemo, mi ne ulazimo u štetno, reaktivno ponašanje. Onda funkcionišemo sa stanovišta izvorne ljubavi i poštovanja za sav život. Niko ne mora da nam kaže kako da se nosimo kroz naše životno iskustvo u ovom svetu, naše srce ostvaruje te smernice automatski. Buđenje osećajne percepcije automatski nas pretvara u ljudsko biće koje je saosećajno, puno ljubavi, poštovanja i svesne nege.

Međutim, ovo nije jedini plod osećajne percepcije, ona aktivira i izvornu radost. Sve dok se ne otvorimo ka osećanju besa, ljutnje i tuge, ne možemo znati šta je radost. Sve dok nismo u stanju prihvatiti našu vlastitu nelagodnost, mi pogrešno verujemo da je radost emocionalno stanje koje je suprotno našem stanju nelagodnosti. Mi pogrešno verujemo da je radost “emocionalno stanje u kome se osećamo srećni”. Verovanje da je radost emocija, a pogotovo “srećna emocija”, je netačno.

Suština radosti nije u tome da se osećate dobro, već da sve osećate.

Radost je dopuštanje svim osećanjima da uđu u našu svesnost, bez cenzurisanja nekih od njih, a favorizovanja onih drugih. Radost nije sreća niti emocija, radost je “svestan odnos koji mi imamo sa našim emocionalnim telom”. Zbog toga mi možemo da uđemo u izvornu radost samo onda kada prekinemo naš reaktivni odnos sa svojim emocionalnim telom.

Naša spremnost da odgovorno uđemo u svesnost našeg vlastitog, potisnutog straha, besa i tuge je, stoga, ključni deo putovanja. Dozvoljavajući sebi da osetimo svoj strah, bes i tugu, mi budimo svoju sposobnost da ponovo osećamo – da osećamo duboko. Ta sposobnost omogućava nam da osećamo kakav je stvarno život. Život nije misao, koncept niti ideja. Život nije niti fizička okolnost. Život u svojoj srži je osećaj.

Ako se ne “osećamo” živi, mrtvi smo.

Dosada je pokazatelj mrtve osobe. Ako naše srce nije otvoreno za energiju-u-pokretu (e-motion = emocija = energija u pokretu) koja teče unutar i oko nas, mi nismo živi – mi čak ni ne znamo šta je život. Zbog toga ga mi tražimo mentalno, kroz “razumevanje” ili fizički, kroz naša beskonačna “činjenja” i akumuliranja stvari. Kvaka 22 je u sledećem: ne možemo znati kakav je to osećaj biti živ, sve dok nesvesno bežimo od nelagodnosti u našem srcu.

Mi ne možemo znati šta je život sve dok izbegavamo sadašnji trenutak tako što pogrešno verujemo da postoji neko ili nešto negde drugde, što će nas izbaviti iz ovog sveta.

Međutim, kada dozvolimo sebi da pustimo u sebe sva osećanja, sve procese koji započinju tako što mi postajemo voljni da se svesno suočimo sa našim potisnutim strahom, besom i tugom, mi iznova budimo osećajnu percepciju. Sve vrste uvida probuđenih u nama kroz iskustvo osećajne percepcije, su kao rađanje sunca koje nas izbavlja od duge, mračne noći. Kada prestanemo bežati od naše unutrašnje nelagodnosti i, umesto toga, odgovorimo na nju jer je ona način na koji učimo kako da osećamo, nebeska iskustva za kojima smo čeznuli, pojavljuju se upravo unutar, ispred i svuda oko nas.To je veličanstveno otkriće. Sve što smo tražili, nalazi nam se ispred nosa. Ovo saznanje omogućava našoj svesnosti da se nastani u sadašnji trenutak. Tada, sa strahopoštovanjem vidimo da je životno iskustvo koje nam je jednom bilo dosadno, u stvari duboko duhovo iskustvo za kojim smo tragali.

To se dešava samo kada prihvatimo sva osećanja jednako, kao direktnu vibracionu komunikaciju sa Bogom da možemo prepoznavati kakvo je naše istinito životno iskustvo: dar od Boga koje nam omogućava da imamo intimni odnos sa onim što za nas predstavlja Bog. “Osećanje”, a ne razmišljanje niti ikakvo fizičko činjenje, nam omogućava da direktno komuniciramo sa vibracionalnom oblašću. Vibraciju morate osetiti da biste je mogli spoznati. Šta god da Bog predstavlja za nas, moramo ga osetiti da bismo ga spoznali.

Kada pokušamo ući u “duhovno iskustvo” tako što ćemo zaobići srce, mi sami sebe lišavamo značenja reči “biti probuđen” u govoru pri direktnoj komunikaciji sa vibracionalnim svetom. Tada možemo meditirati još 1000 godina, a da ipak ne steknemo iskustvo koje je stvarno, a time i trajno. Tada mislimo da je radost sreća i nastavljamo da jurimo jedno emocionalno stanje tako što ćemo bežati od drugog. Takvo reaktivno ponašanje prouzrokuje dubok unutrašnji konflikt u našim vlastitim srcima. Ono od čega bežimo nazivamo “đavolom”, a ono ka čemu bežimo “našim spasiocem”. Tada isijavamo ovaj konflikt u spoljašnjost kao svet koji je u ratu sam sa sobom.

Ne možemo pristupiti vibracionom polju tako što ćemo se reaktivno ponašati na naša životna iskustva i očekivati da postignemo bilo šta stvarno ili trajno. Vibracionalna svesnost nije bekstvo, to je organsko cvetanje našeg ljudskog putovanja, putovanja koje odaje poštovanje Stazi Svesnosti.

Ako roditelj daje svom sinu ili kćerki novac, a dete ga reaktivno gura od sebe i umesto toga, traži nešto drugo, malo je verovatno da će roditelj dati detetu više novca. Roditelj će nastaviti da se brine o detetu, ako reaktivno ponašanje deteta uopšte dozvoli to, ali neće davati više novca, jer dete još uvek ne zna ceniti poklon. Međutim, ako roditelj daje detetu novac, a dete čak uštedi još novca, roditelj će rado dati i više pošto zna da će dete ceniti vrednost poklona. U stvari, roditelj će jednoga dana dati detetu sve što poseduje znajući dobro da će sve što da, biti uvećano podizanjem vrednosti.

Reč “zahvalnost” (engl. appreciation) ima dvostruko značenje. Znači “biti zahvalan za”, ali takođe ima i drugu frekvenciju. Kada imamo zalihe bilo čega i ako ih podelimo sa nekim, a oni to cene ( appreciate), tada to znači da oni povećavaju vrednost tih zaliha, te da one postaju veće. Kada cenimo nešto, tada mi "to umnožavamo kroz svoju zahvalnost za to". Naše životno iskustvo je dar nama poklonjen od strane vibracionalnog roditelja. Da li cenimo taj dar? Kada ga odgurujemo i umesto njega tražimo drugo životno iskustvo da nas spasi onog prvog, mi se ponašamo reaktivno u odnosu na dar koji nam je poklonio vibracionalni roditelj. Pokazujemo nedostatak zrelosti. Ponašamo se detinjasto.

Dar života moramo svesno otpakovati da bismo ga cenili. Ovo može da se ostvari jedino kada se obavežemo da ćemo ga osećati u potpunosti, sa svom njegovom složenošću, unutar našeg vlastitog predivnog srca.

Ne pomaže nam da bežimo od našeg trenutnog životnog iskustva na "duhovnu stazu" ili u religijsku organizaciju koja obećava da nas spasi od naše patnje. Ne pomaže nam da sledimo ikoga ko obećava takve stvari. To je zamka i iluzija. To će samo izazvati da uđemo u neizvornost, oslabiće naš integritet i uskratiće nam doživljaj zbližavanja sa našom vibracionalnom suštinom. Takvo neautentično, reaktivno ponašanje tera nas da radimo razne glupe stvari, kao što je nošenje "duhovno odgovarajuće odeće", usvajanje čudnih rituala i davanje sebi modernih, indijskih imena kada je jedino što smo iskusili od Indije – indijski kari. Takvo reaktivno ponašanje, bez obzira koliko gta sakrivali svojim gestovima "svetosti", je uvek pokušaj izbegavanja neprijatnosti u našim srcima. Da li mi iskreno verujemo da neko drugi može da nas spasi kad samo mi možemo osetiti stanje našeg vlastitog srca? Drugi mogu da urade fizičke stvari u našu korist, kao što je pisanje pisma za nas. Drugi mogu da učine za nas mentalne aktivnosti, kao na primer ustati i održati govor u našu korist u sudu. Ipak, niko ne može da oseća za nas. "Osećati" je odgovornost naše Duše. Zato što niko ne može da oseća umesto nas, niko i ne može da nas izleči. Samo naša spremnost da odgovorimo na neprijatno stanje u našim srcima, vraća ravnotežu uzročnoj tački našeg iskustva i time omogućava ovom iskustvu unutrašnje ravnoteže da isijava u naše misli i u fizičke okolnosti. Jedino dostizanjem prvo ove, unutrašnje ravnoteže, možemo započeti odnos sa svojim emocionalnim telom, a taj odnos je "autentično radostan".

Radost znači da dozvoljavamo sebi da sve osetimo. U ovom stanju predaje, mi razvijamo dubok rečnik koji se naziva osećajna percepcija, i koji nam omogućava da svesno direktno komuniciramo sa vibracionim domenom. Ovo možemo postići jedino u centru životnog iskustva u kojem smo sada. To saznanje je metaforički ulazak u iskustvo zvano "Raspeće":

Spoznaja da ne možemo ništa učiniti, osim da se predamo onome što osećamo u svakom trenutku i što nam pomaže u sledećem koraku našeg buđenja, jeste kao da su nam ruke zakovane. Kada shvatimo da nemamo gde da odemo da bismo povratili ravnotežu našem srcu, da moramo da se predamo osećanjima koja se javljaju u ovom trenutku, to je kao da su nam stopala zakovana. Tada je naš jedini izbor ili da reagujemo ili da odgovorimo. Ako izaberemo da reagujemo, svojoj patnji dodajemo još patnje a to produžava iskustvo kroz koje neminovno moramo proći. Kada odgovorimo na naše buđenje u sadašnji trenutak, svesnost se organski razvija tempom koji najviše odgovara lepoti našeg cvetanja.

Apsolutno ne postoji potreba da se patnja dodaje našem iskustvu da bismo spoznali šta Bog predstavlja za nas. Količina i kvalitet patnje koja je već u našem srcu u direktnoj je proporciji sa količinom osećanja koje treba da iskusimo da bismo se ponovo probudili u osećajnoj percepciji. Kada odgovaramo na ovu unutrašnju patnju i kad vidimo plodove takve predaje, ne možemo a da ne ostanemo bez daha od strahopoštovanja pred dubokim iskustvom zvanim život u čijem centru mi već stojimo. Isceljivanjem naše patnje mi, automatski, dižemo vrednost (cenimo = appreciate) ovom trenutku i svoj beskonačnoj kompleksnosti osećanja koja su utkana i isprepletena unutar njega. Ovo dizanje vrednosti uzrokuje da se iskustvo produbljuje i produbljuje i produbljuje, večno. Buđenjem svesnosti emocionalnog tela, kroz osećajnu percepciju, mi smo, našim srcima, podignuti u intimni zagrljaj svega što smo tražili. Pronađeno je sve za šta smo mislili da je izgubljeno, upravo ovde i upravo sada. Tada pristupamo svesnosti naše vibracione suštine kao odgovor na ono što smo dobili, a ne kao reakcija na to. Tada nam se daje još više. Tada nam je dato sve.