Original teksta: WHAT IS DIFFERENT ABOUT THIS NEW EDITION OF TPP?
ODUVEK SAM VOLEO RUMIJEVU POEMU. Kasnije, mudar prijatelj me je savetovao: „Prihvatanje je ulaz u transformaciju“. Opet, ista poruka: pozdravite goste unutar vas, bez prosuđivanja, bez otpora i oni će vas promeniti, „očistiti vas“ iznutra. Pitanje je bilo: „Kako?“. Pogotovo kad su gosti delovali mračno, neprijateljski, čak zloslutni.
Čitajući Proces Prisutnosti Majkla Brauna pre nekoliko godina dobio sam čist i bezbedan način. Majkl nam često govori: „Ne ubijajte glasnika. Primite poruku.“ „Glasnici“ su ljudi i situacije koje nas „uznemiruju“, i koji deluju kao da nas osujećuju i oslabljuju. „Poruke“ su neintegrisana, još nerešena emocionala sećanja i rane iz ranog detinjstva koje se odigravaju kroz ova trenutna „odrasla“ iskustva. Kao zanemarena deca, ona neće da nas ostave na miru, već nastavljaju da „oslikavaju“ naš svakodnevni život, događaje i okolnosti koje nam izazivaju bol i neugodnost. Često se ispoljavaju kroz jednu od tri osnovne emocije: bes, strah ili tuga/žalost. Naš uobičajeni, stalni odgovor je bilo mentalni, bilo fizički.
Pokušavamo da ih shvatimo našim umom, ili da sebi odvratimo pažnju sa njih kroz fizičke aktivnosti i izbegavanje. Možemo jesti, trčati, previše se angažovati, ili nam može pasti na pamet da izbegnemo situaciju. Ipak, uplašeno, ranjeno dete u nama nastavlja da pati, očajnički želeći i tražeći pažnju i prihvatanje. Da bi pristupili ovim ranama, često našim najstarijim i najbolnijim, potrebna nam je metoda koja je istovremeno i bezbedna i efikasna.
Na sreću, Proces Prisutnosti nam omogućava oba. Majkl mudro počinje tako što nam nudi dva pristupa knjizi: čitati/proučavati ili direktno iskusiti. Lično mislim da je najbolje prvo se upoznati sa metodom pročitavši Deo I i Deo II, koji nam pružaju neku vrstu pregleda i pripreme za ono što dolazi. Sva razvojna psihološka istorija, različite tehnike i metode koje će se koristiti, moguće reakcije i uputstva šta raditi, jasno su iznete i obrađene u tom instukcionom delu, koji nam pomaže da se pripremimo za stvarno putovanje. Kad uđemo u iskustveni deo, pristup je opet nežan, spor, i korak po korak. Imamo deset nedelja da završimo proces i svaka nedelja se postepeno produbljuje i pojačava. Imamo dovoljno vremena da osećamo, pitamo i integrišemo. Kao i sa „vežbom potapanja u kadi“ u poglavlju 7, pozvani smo da polako i postepeno spustimo sebe sve dublje u „toplu lekovitu vodu“ ovog moćnog procesa.
Oduševio sam se kad sam čuo da je Majkl napisao revidiranu verziju svog originalnog rukopisa i bio zadovoljan kad me je pozvao da napišem Predgovor. Pitanje je, naravno, bilo po čemu se ova verzija razlikuje od predhodne i šta potkrepljuje. Prvo bih želeo reći da original ima izgled i širi osećaj kao jedan nastavni priručnik, sa italizovanim slovima u Izjavama za Buđenje Prisutnosti i u Zadacima Za Sledeću Nedelju na kraju svakog poglavlja. Nova verzija je manje formalna, manje „nastavna“. Izjave za Buđenje Prisutnosti promenjene su u Svestan Odgovor, bez italizovanih slova, i ne postoje formalni „zadaci“ za narednu nedelju. Ne osećam se kao da me „podučava pažljiv profesor“, već više kao da „mi društvo pravi mudar prijatelj“. Glas ima više topline i srca. Osećam se kao da mi se Majkl ličnije obratio.
Takođe, ovaj tekst deluje čitljiviji, jasnije i efikasnije komunicira sa čitaocem. Majkl je dodao podnaslove za svako od nedeljnih iskustava, koji nisu prisutni u originalu. Ovi naslovi fokusiraju se na suštinu svakog poglavlja. Takođe, na početku svakog poglavlja, dat nam je „svestan odgovor za narednih sedam dana“, fraza koju trebamo ponavljati kao mantru tokom sedmice i koja nam pomaže da usvojimo nedeljni fokus.
Ovaj fokus je, zatim, razbijen na nekoliko ključnih ideja i proširen u tekst da poboljša naše razumevanje, te su nam date specifične vežbe ili tehnike da ožive te ideje u našem telu. Svako poglavlje završava identifikacijom izazova koji se mogu pojaviti i načinima rada sa njima. Na taj način, svako se poglavlje elegantno i organski razvija, vešto integrišući ono što je predhodilo i graciozno vodi na sledeći nivo u procesu, uvek jasno, uvek nežno.
Ključ „rada“ Procesa Prisutnosti je prestanak bežanja ili projektovanja na druge, nerešenih emocionalnih naboja iz detinjstva koja se iznova pojavljuju u našim životnim situacijama. Umesto toga, učimo kako da nežno budemo s njima, pružajući im našu bezuslovnu pažnju i podršku. Kao ni besnu, povređenu i uplašenu decu, nećemo grditi niti napustiti naše ranjene dečije delove, niti ćemo pokušati da ih kontrolišemo i manipulišemo njima. Ako uradite tako, to će ih još više uznemiriti. Umesto toga, mi im tiho pravimo društvo svojim prisustvom i bezuslovnom podrškom punom ljubavi, sve dok se oni, u dogledno vreme, ne smire. Ne moramo ništa reći, niti učiniti, jednostavno im dozvolimo da osete našu zvonku empatiju.
Naučiti identifikovati i ostati u Prisutnosti je suština ovog procesa. U ovoj novoj verziji Procesa Prisutnosti, Majkl stavlja poseban naglasak na to. U prvih 6 nedelja iskustvenog dela, on nam pokazuje kako prepoznati naše „senke“, naše nerešene emocionalne naboje i kako ih poistovetiti sa našim povređenim dečijim delovima – kao i kako pozdraviti, zadržati i reintegrisati te naboje kroz blagonaklonu Prisutnost.
U poslednja četiri poglavlja, od 7. do 10. , on deli naprednije veštine Prisutnosti. Počinje tako što nam uopštenije pokazuje kako izbeći mentalne priče, kako se skloniti dalje od fizičkih skretanja i uzdizanja, i umesto toga, razvijati našu „osećajnu percepciju“ – naše „osećanje unutrašnjeg tela“, kako bi to rekao Ekart Tol. Ne možemo osetiti i biti sa našim nerešenim emocionalnim odjecima kroz naš um ili emocionalnu dramu. Moramo naučiti kako razviti osećajnu percepciju, „vibrirajuće znanje srca“, tako da možemo osetiti i iskazati energetski naboj koji naše uplašeno unutrašnje dete drži van ravnoteže. Takođe moramo naučiti prepoznati priče i verovanja koja drže ove neprijatne vibracione frekvencije u mestu. Počinjemo prepoznavati opšti karakter ovih priča. Učimo opraštati sebi i drugima uviđajući da svi mi patimo od dvostruke vezanosti za očajničku potragu za bezuslovnom ljubavlju od beznadežno uslovljenih i nestabilnih izvora van nas samih.
Umesto da sudimo sebi zbog ovih nerešenih potreba, naučimo da ih prihvatimo kao neminovnost i ponudimo im trajan izvor bezuslovne ljubavi, uvek dostupan zagrljaj naše vlastite bezuslovne i podržavajuće Unutrašnje Prisutnosti. Jednom kad počnemo sebi davati to, moći ćemo takođe početi davati to preplašenim i povređenim dečijim delovima u drugim ljudima. Možda su priče koje je najteže prepoznati i otpustiti, one koje sadrže nesvesne definicije ljubavi i koje kreiramo da bi objasnili naše rane frustracije sa ljubavlju. Majkl nam govori da svi mi imamo „jednu primarnu dramatičnu temu“, jednu posebnu Ahilovu petu u ljubavi, koja nas tera da iznova stvaramo i oživljavamo. To počinje kao određena osećajnog odjeka, energetski utisak primljen tokom detinjstva, energetski održavan obrazac stalnog otpora. Zato ovog utiskivanja, ili „naboja“, mi stalno iznova stvaramo iste okolnosti kao naše inicijalne dečije ljubavne rane, nadajući se da ćemo ovaj put biti u stanju da ih razrešimo.
Na žalost, zbog toga što smo nagomilali iste tipove ljudskih karaktera i životnih situacija, mi jednostavno, ponavljamo iste drame i gubitke. To je Frojdovo „prinudno ponavljanje“, stalno iznova. U mom slučaju, moja priča ili „nesvesna definicija ljubavi“ bila je „danas je ovde, sutra je nema“. Zbog ranih ljubvanih gubitaka u detinjstvu, ja sam nesvesno birao ljude koji će me voleti neko vreme, ali će me neminovno ostaviti za sobom. Morao sam prvo prepoznati obrazac, priču, a zatim dozvoliti seb da osetim, prihvatim i otpustim nabijenu energiju ovog iznurujućeg životnog scenarija. Morao sam naučiti bezuslovno pružiti sebi ljubavkoju sam tako očajnički pokušavao „dobiti“ od roditeljskih prototipova koji su bili potpuno nesposobni, ne svojom krivicom, da mi pruže ono što mi je trebalo. Jednom kad sam bio u stanju da otpustim ovu priču, ovaj kompulsivno ponavljajući energetski obrazac, i ponovo reintegrišem energiju naboja u moje Biće, bio sam u stanju pronaći trajnu ljubav.
Deseta nedelja, iskustvena kulminacija ove razvojne metode, je u ovoj verziji nazvana „Svesni ulazak u Jedinstveno Polje“. Majkl smelo identifikuje krajnji cilj svog transformacijskog procesa, ulazak u ne-dualno životno iskustvo, postojanje u osećaju sa ukupnom i trajnom Prisutnošću. On nudi nekoliko izvanrednih uvida u ovu realnost. Prvo, o potvrđuje zakon uzroka i posledice, „pitajte i dobićete, tražite i naći ćete“. Potpomognut zakonima kvantne namere: „kako verujete, tako vam je“, on kaže da osećajni kvalitet naših verovanja o ljubavi neminovno određuje naše stvarno iskustvo ljubavi. Zaista, postoji savršeno poklapanje između našeg unutrašnjeg odjeka ljubavi i spoljašnjih okolnosti našeg ljubavnog života. On iznosi potpunu stvaralačku odgovornost na naša ramena: „Iz tog razloga, kad god ne osećamo harmoniju sa kvalitetom našeg životnog iskustva (u mom slučaju, to su ljubavne okolnosti), naša je odgovornost integrisati utisnut uslov koji je prouzrokovao ovu situaciju.“
Kasnije, Majkl objašnjava kako i zašto, iako živimo u svesnom „jedinstvenom polju ljudskog iskustva“, poznajemo odvajanje, ne-ljubav, izolaciju i usamljenost. On kaže da dokle god osećamo da imamo „odvojena“ fizička tela, mozgove, emocionalna i vibraciona tela, osećamo „prazninu“ između sebe i svih drugih. „Svet“ ulazi u iskustvo unutar te praznine, u taj prostor između ovih naizgled različitih formi. Takođe počinjemo pridavati važnost i značaj stavkama, ili „stvarima“,koje smo postavili u tu prazninu. Na taj način, naš mentalni, emocionalni i fizički fokus postaju pojedinačni objekti i ljudi koji naizgled sačinjavaju naš svet i prazninu između nas koja drži sve to. Dokle god opažamo svet na ovaj način, nastavićemo da se osećamo odvojeno, pojedinačno, izolovano. I, kako je unutra, neka bude i spolja. Međutim, jednom kad naučimo da budemo sa njima, da prihvatimo, i utišamo mentalne i emotivne naboje koje nas drže odvojenima i neintegrisanima u samima sebi, i postanemo jedinstveno polje Prisutnosti koja mi suštinski jesmo, tada ćemo početi da je osećamo i kao stalnu prisutnost izvan nas, koja se temelji na očigledno različitim i odvojenim oblicima i formama koje se čine dalekim i odvojenim od nas. Počećemo osećati „zajedničku Prisutnost“, „jedinstveno polje“ i „jedinstvo u različitosti“ koja nas povezuje i održava kroz našu svesnost i poštovanje esencijalne životnosti bića.
Na kraju, pozivamo ovu Prisutnost da stalno bude s nama, svesno prepoznavajući i slaveći je ovde i sada. Pokrećemo je kroz uzrok i posledicu svesnim traženjem iskustvenog dokaza da smo mi jedinstveno telo, jedinstvena mentalna matrica, jedno jedinstveno srce i jedno jedinstveno vibraciono polje. Tražeći dokaze ove tvrdnje, mi je opažamo, jer zakon uzroka i posledice tvrdi da opažamo ono što tražimo. Kako neprestano tražimo „da vidimo i cenimo Prisutnost“, daju nam se stalne mogućnosti da je osetimo i slavimo, kako u njenoj tekućoj celokupnosti, tako i u njenom jedinstvenom i individualnom izrazu u tom trenutku, upravo ovde, upravo sada. Iako se ove ideje i saopštenja pojavljuju i u originalnom Procesu Prisutnosti, oni u drugoj verziji odjekuju mnogo jasnije i koherentnije, sa ovim dodacima, izmenama i restrukturiranjem.
Na kraju ove verzije, Majkl je dodao „poklon za kraj“, završnu meditaciju koju preporučuje da radimo svaki dan i koja nam pomaže da ostanemo povezani sa osećajnom Prisutnošću. Tako što ćemo svesno osećati i čuti disanje, osećati i proživeti proširenu prazninu između udaha i izdaha, podešavati i biti u sazvučju sa različitim osećajima koji se javljaju u svetu oko nas, usmeriti fokus naše svesnosti na treće oko i zvuke koji vibriraju, prvo izvan nas, a zatim i u nama, Majkl nas poziva da intimno upoznamo i prihvatimo da smo „sa“, „u“ i „kao“ živuća Prisutnost. Dok ponavljamo mantru „Ja sam u ovome, ovde i sada“, on nas istovremeno tera da kreiramo/živimo iskustvo koje smo tražili, „reci to, učini to, reci to, budi to“. Pokazuje nam da možemo trenutno ući u carstvo Prisutnosti, pamteći je i poštujući je kad god poželimo. Iako ćemo možda morati da se povremeno vraćamo radu na našim senkama, on želi da mi održimo fokus na naš istinski i poštovanja vredan identitet, vibrirajuće svetlo i radost jednog velikog Sopstva, tekuće božanske Prisutnosti unutar nas i svuda oko nas kao jedinstveno kvantno polje.
(Bil) GORAK HAJAŠI,
Profesor Humanističkih nauka i Psihologije
Kolumbija Univerzitet, Čikago
Kao odgovor na imejlove u kojima me pitate po čemu se Drugo izdanje PROCESA PRISUTNOSTI razlikuje od originala, postavljam ovde UVODNU REČ drugog izdanja, koju je napisao (Bil) GORAK HAJAŠI, Profesor Humanističkih nauka i Psihologije na Kolumbija Univerzitetu, u Čikagu
U V O D N A R E Č
Ovo ljudsko postojanje je gostinjska kuća.
Svako jutro – novi dolazak.
Radost, depresija, zloba,
neka trenutna svest dolazi
kao neočekivan gost.
Dočekaj ih i posveti im se svima:
Čak i ako su gomila tuge,
koja nasilno čisti tvoju kuću
praznu od nameštaja, ipak,
ophodi se časno prema svakom gostu.
Možda te on čisti
Za neku novu radost.
-Rumi
ODUVEK SAM VOLEO RUMIJEVU POEMU. Kasnije, mudar prijatelj me je savetovao: „Prihvatanje je ulaz u transformaciju“. Opet, ista poruka: pozdravite goste unutar vas, bez prosuđivanja, bez otpora i oni će vas promeniti, „očistiti vas“ iznutra. Pitanje je bilo: „Kako?“. Pogotovo kad su gosti delovali mračno, neprijateljski, čak zloslutni.
Čitajući Proces Prisutnosti Majkla Brauna pre nekoliko godina dobio sam čist i bezbedan način. Majkl nam često govori: „Ne ubijajte glasnika. Primite poruku.“ „Glasnici“ su ljudi i situacije koje nas „uznemiruju“, i koji deluju kao da nas osujećuju i oslabljuju. „Poruke“ su neintegrisana, još nerešena emocionala sećanja i rane iz ranog detinjstva koje se odigravaju kroz ova trenutna „odrasla“ iskustva. Kao zanemarena deca, ona neće da nas ostave na miru, već nastavljaju da „oslikavaju“ naš svakodnevni život, događaje i okolnosti koje nam izazivaju bol i neugodnost. Često se ispoljavaju kroz jednu od tri osnovne emocije: bes, strah ili tuga/žalost. Naš uobičajeni, stalni odgovor je bilo mentalni, bilo fizički.
Pokušavamo da ih shvatimo našim umom, ili da sebi odvratimo pažnju sa njih kroz fizičke aktivnosti i izbegavanje. Možemo jesti, trčati, previše se angažovati, ili nam može pasti na pamet da izbegnemo situaciju. Ipak, uplašeno, ranjeno dete u nama nastavlja da pati, očajnički želeći i tražeći pažnju i prihvatanje. Da bi pristupili ovim ranama, često našim najstarijim i najbolnijim, potrebna nam je metoda koja je istovremeno i bezbedna i efikasna.
Na sreću, Proces Prisutnosti nam omogućava oba. Majkl mudro počinje tako što nam nudi dva pristupa knjizi: čitati/proučavati ili direktno iskusiti. Lično mislim da je najbolje prvo se upoznati sa metodom pročitavši Deo I i Deo II, koji nam pružaju neku vrstu pregleda i pripreme za ono što dolazi. Sva razvojna psihološka istorija, različite tehnike i metode koje će se koristiti, moguće reakcije i uputstva šta raditi, jasno su iznete i obrađene u tom instukcionom delu, koji nam pomaže da se pripremimo za stvarno putovanje. Kad uđemo u iskustveni deo, pristup je opet nežan, spor, i korak po korak. Imamo deset nedelja da završimo proces i svaka nedelja se postepeno produbljuje i pojačava. Imamo dovoljno vremena da osećamo, pitamo i integrišemo. Kao i sa „vežbom potapanja u kadi“ u poglavlju 7, pozvani smo da polako i postepeno spustimo sebe sve dublje u „toplu lekovitu vodu“ ovog moćnog procesa.
Oduševio sam se kad sam čuo da je Majkl napisao revidiranu verziju svog originalnog rukopisa i bio zadovoljan kad me je pozvao da napišem Predgovor. Pitanje je, naravno, bilo po čemu se ova verzija razlikuje od predhodne i šta potkrepljuje. Prvo bih želeo reći da original ima izgled i širi osećaj kao jedan nastavni priručnik, sa italizovanim slovima u Izjavama za Buđenje Prisutnosti i u Zadacima Za Sledeću Nedelju na kraju svakog poglavlja. Nova verzija je manje formalna, manje „nastavna“. Izjave za Buđenje Prisutnosti promenjene su u Svestan Odgovor, bez italizovanih slova, i ne postoje formalni „zadaci“ za narednu nedelju. Ne osećam se kao da me „podučava pažljiv profesor“, već više kao da „mi društvo pravi mudar prijatelj“. Glas ima više topline i srca. Osećam se kao da mi se Majkl ličnije obratio.
Takođe, ovaj tekst deluje čitljiviji, jasnije i efikasnije komunicira sa čitaocem. Majkl je dodao podnaslove za svako od nedeljnih iskustava, koji nisu prisutni u originalu. Ovi naslovi fokusiraju se na suštinu svakog poglavlja. Takođe, na početku svakog poglavlja, dat nam je „svestan odgovor za narednih sedam dana“, fraza koju trebamo ponavljati kao mantru tokom sedmice i koja nam pomaže da usvojimo nedeljni fokus.
Ovaj fokus je, zatim, razbijen na nekoliko ključnih ideja i proširen u tekst da poboljša naše razumevanje, te su nam date specifične vežbe ili tehnike da ožive te ideje u našem telu. Svako poglavlje završava identifikacijom izazova koji se mogu pojaviti i načinima rada sa njima. Na taj način, svako se poglavlje elegantno i organski razvija, vešto integrišući ono što je predhodilo i graciozno vodi na sledeći nivo u procesu, uvek jasno, uvek nežno.
Ključ „rada“ Procesa Prisutnosti je prestanak bežanja ili projektovanja na druge, nerešenih emocionalnih naboja iz detinjstva koja se iznova pojavljuju u našim životnim situacijama. Umesto toga, učimo kako da nežno budemo s njima, pružajući im našu bezuslovnu pažnju i podršku. Kao ni besnu, povređenu i uplašenu decu, nećemo grditi niti napustiti naše ranjene dečije delove, niti ćemo pokušati da ih kontrolišemo i manipulišemo njima. Ako uradite tako, to će ih još više uznemiriti. Umesto toga, mi im tiho pravimo društvo svojim prisustvom i bezuslovnom podrškom punom ljubavi, sve dok se oni, u dogledno vreme, ne smire. Ne moramo ništa reći, niti učiniti, jednostavno im dozvolimo da osete našu zvonku empatiju.
Naučiti identifikovati i ostati u Prisutnosti je suština ovog procesa. U ovoj novoj verziji Procesa Prisutnosti, Majkl stavlja poseban naglasak na to. U prvih 6 nedelja iskustvenog dela, on nam pokazuje kako prepoznati naše „senke“, naše nerešene emocionalne naboje i kako ih poistovetiti sa našim povređenim dečijim delovima – kao i kako pozdraviti, zadržati i reintegrisati te naboje kroz blagonaklonu Prisutnost.
U poslednja četiri poglavlja, od 7. do 10. , on deli naprednije veštine Prisutnosti. Počinje tako što nam uopštenije pokazuje kako izbeći mentalne priče, kako se skloniti dalje od fizičkih skretanja i uzdizanja, i umesto toga, razvijati našu „osećajnu percepciju“ – naše „osećanje unutrašnjeg tela“, kako bi to rekao Ekart Tol. Ne možemo osetiti i biti sa našim nerešenim emocionalnim odjecima kroz naš um ili emocionalnu dramu. Moramo naučiti kako razviti osećajnu percepciju, „vibrirajuće znanje srca“, tako da možemo osetiti i iskazati energetski naboj koji naše uplašeno unutrašnje dete drži van ravnoteže. Takođe moramo naučiti prepoznati priče i verovanja koja drže ove neprijatne vibracione frekvencije u mestu. Počinjemo prepoznavati opšti karakter ovih priča. Učimo opraštati sebi i drugima uviđajući da svi mi patimo od dvostruke vezanosti za očajničku potragu za bezuslovnom ljubavlju od beznadežno uslovljenih i nestabilnih izvora van nas samih.
Umesto da sudimo sebi zbog ovih nerešenih potreba, naučimo da ih prihvatimo kao neminovnost i ponudimo im trajan izvor bezuslovne ljubavi, uvek dostupan zagrljaj naše vlastite bezuslovne i podržavajuće Unutrašnje Prisutnosti. Jednom kad počnemo sebi davati to, moći ćemo takođe početi davati to preplašenim i povređenim dečijim delovima u drugim ljudima. Možda su priče koje je najteže prepoznati i otpustiti, one koje sadrže nesvesne definicije ljubavi i koje kreiramo da bi objasnili naše rane frustracije sa ljubavlju. Majkl nam govori da svi mi imamo „jednu primarnu dramatičnu temu“, jednu posebnu Ahilovu petu u ljubavi, koja nas tera da iznova stvaramo i oživljavamo. To počinje kao određena osećajnog odjeka, energetski utisak primljen tokom detinjstva, energetski održavan obrazac stalnog otpora. Zato ovog utiskivanja, ili „naboja“, mi stalno iznova stvaramo iste okolnosti kao naše inicijalne dečije ljubavne rane, nadajući se da ćemo ovaj put biti u stanju da ih razrešimo.
Na žalost, zbog toga što smo nagomilali iste tipove ljudskih karaktera i životnih situacija, mi jednostavno, ponavljamo iste drame i gubitke. To je Frojdovo „prinudno ponavljanje“, stalno iznova. U mom slučaju, moja priča ili „nesvesna definicija ljubavi“ bila je „danas je ovde, sutra je nema“. Zbog ranih ljubvanih gubitaka u detinjstvu, ja sam nesvesno birao ljude koji će me voleti neko vreme, ali će me neminovno ostaviti za sobom. Morao sam prvo prepoznati obrazac, priču, a zatim dozvoliti seb da osetim, prihvatim i otpustim nabijenu energiju ovog iznurujućeg životnog scenarija. Morao sam naučiti bezuslovno pružiti sebi ljubavkoju sam tako očajnički pokušavao „dobiti“ od roditeljskih prototipova koji su bili potpuno nesposobni, ne svojom krivicom, da mi pruže ono što mi je trebalo. Jednom kad sam bio u stanju da otpustim ovu priču, ovaj kompulsivno ponavljajući energetski obrazac, i ponovo reintegrišem energiju naboja u moje Biće, bio sam u stanju pronaći trajnu ljubav.
Deseta nedelja, iskustvena kulminacija ove razvojne metode, je u ovoj verziji nazvana „Svesni ulazak u Jedinstveno Polje“. Majkl smelo identifikuje krajnji cilj svog transformacijskog procesa, ulazak u ne-dualno životno iskustvo, postojanje u osećaju sa ukupnom i trajnom Prisutnošću. On nudi nekoliko izvanrednih uvida u ovu realnost. Prvo, o potvrđuje zakon uzroka i posledice, „pitajte i dobićete, tražite i naći ćete“. Potpomognut zakonima kvantne namere: „kako verujete, tako vam je“, on kaže da osećajni kvalitet naših verovanja o ljubavi neminovno određuje naše stvarno iskustvo ljubavi. Zaista, postoji savršeno poklapanje između našeg unutrašnjeg odjeka ljubavi i spoljašnjih okolnosti našeg ljubavnog života. On iznosi potpunu stvaralačku odgovornost na naša ramena: „Iz tog razloga, kad god ne osećamo harmoniju sa kvalitetom našeg životnog iskustva (u mom slučaju, to su ljubavne okolnosti), naša je odgovornost integrisati utisnut uslov koji je prouzrokovao ovu situaciju.“
Kasnije, Majkl objašnjava kako i zašto, iako živimo u svesnom „jedinstvenom polju ljudskog iskustva“, poznajemo odvajanje, ne-ljubav, izolaciju i usamljenost. On kaže da dokle god osećamo da imamo „odvojena“ fizička tela, mozgove, emocionalna i vibraciona tela, osećamo „prazninu“ između sebe i svih drugih. „Svet“ ulazi u iskustvo unutar te praznine, u taj prostor između ovih naizgled različitih formi. Takođe počinjemo pridavati važnost i značaj stavkama, ili „stvarima“,koje smo postavili u tu prazninu. Na taj način, naš mentalni, emocionalni i fizički fokus postaju pojedinačni objekti i ljudi koji naizgled sačinjavaju naš svet i prazninu između nas koja drži sve to. Dokle god opažamo svet na ovaj način, nastavićemo da se osećamo odvojeno, pojedinačno, izolovano. I, kako je unutra, neka bude i spolja. Međutim, jednom kad naučimo da budemo sa njima, da prihvatimo, i utišamo mentalne i emotivne naboje koje nas drže odvojenima i neintegrisanima u samima sebi, i postanemo jedinstveno polje Prisutnosti koja mi suštinski jesmo, tada ćemo početi da je osećamo i kao stalnu prisutnost izvan nas, koja se temelji na očigledno različitim i odvojenim oblicima i formama koje se čine dalekim i odvojenim od nas. Počećemo osećati „zajedničku Prisutnost“, „jedinstveno polje“ i „jedinstvo u različitosti“ koja nas povezuje i održava kroz našu svesnost i poštovanje esencijalne životnosti bića.
Na kraju, pozivamo ovu Prisutnost da stalno bude s nama, svesno prepoznavajući i slaveći je ovde i sada. Pokrećemo je kroz uzrok i posledicu svesnim traženjem iskustvenog dokaza da smo mi jedinstveno telo, jedinstvena mentalna matrica, jedno jedinstveno srce i jedno jedinstveno vibraciono polje. Tražeći dokaze ove tvrdnje, mi je opažamo, jer zakon uzroka i posledice tvrdi da opažamo ono što tražimo. Kako neprestano tražimo „da vidimo i cenimo Prisutnost“, daju nam se stalne mogućnosti da je osetimo i slavimo, kako u njenoj tekućoj celokupnosti, tako i u njenom jedinstvenom i individualnom izrazu u tom trenutku, upravo ovde, upravo sada. Iako se ove ideje i saopštenja pojavljuju i u originalnom Procesu Prisutnosti, oni u drugoj verziji odjekuju mnogo jasnije i koherentnije, sa ovim dodacima, izmenama i restrukturiranjem.
Na kraju ove verzije, Majkl je dodao „poklon za kraj“, završnu meditaciju koju preporučuje da radimo svaki dan i koja nam pomaže da ostanemo povezani sa osećajnom Prisutnošću. Tako što ćemo svesno osećati i čuti disanje, osećati i proživeti proširenu prazninu između udaha i izdaha, podešavati i biti u sazvučju sa različitim osećajima koji se javljaju u svetu oko nas, usmeriti fokus naše svesnosti na treće oko i zvuke koji vibriraju, prvo izvan nas, a zatim i u nama, Majkl nas poziva da intimno upoznamo i prihvatimo da smo „sa“, „u“ i „kao“ živuća Prisutnost. Dok ponavljamo mantru „Ja sam u ovome, ovde i sada“, on nas istovremeno tera da kreiramo/živimo iskustvo koje smo tražili, „reci to, učini to, reci to, budi to“. Pokazuje nam da možemo trenutno ući u carstvo Prisutnosti, pamteći je i poštujući je kad god poželimo. Iako ćemo možda morati da se povremeno vraćamo radu na našim senkama, on želi da mi održimo fokus na naš istinski i poštovanja vredan identitet, vibrirajuće svetlo i radost jednog velikog Sopstva, tekuće božanske Prisutnosti unutar nas i svuda oko nas kao jedinstveno kvantno polje.
(Bil) GORAK HAJAŠI,
Profesor Humanističkih nauka i Psihologije
Kolumbija Univerzitet, Čikago
