Original: LET'S
NOT FORM ANOTHER GROUP
PARADOKS O ODVIJANJU NAŠEG
EVOLUTIVNOG PROCESA JE DA, IAKO JE TO PREOBRAŽAJ KOJI UTIČE NA CELU
LJUDSKU GRUPU, ON SE NE MOŽE POSTIĆI FORMIRANJEM SPECIJALIZOVANIH
GRUPA U NAŠEM KOLEKTIVNOM LJUDSKOM ISKUSTVU. AUTENTIČNI RAZVOJ NIJE
POKRENUT AKTIVNOSTIMA SPECIJALIZOVANE GRUPE VEĆ PREOBRAŽAJEM
POJEDINCA UPRKOS AKTIVNOSTI NAŠEG KOLEKTIVNOG MENTALITETA. EVOLUCIJA
NASTAJE KAO POSLEDICA KADA POJEDINAC POŠTUJE VLASTITU
AUTENTIČNOST UPRKOS BUJANJU KOLEKTIVNOG MENTALITETA.
Jedna od prepreka za
usporavanje našeg sadašnjeg evolutivnog razvoja je da smo ovisni o
stvaranju neizvornih iskustava pod izgovorom da pokušavamo postati
izvorni. Primer ovakvog ponašanja je naša želja da oformimo
specijalizovane grupe kao način da povratimo autentičnost. A tada
postajemo ovisni o tim grupama, a to, za uzvrat, unazađuje naš
evolutivni razvoj sejanjem i jačanjem kolektivnog mentaliteta iznad
pojedinačne autentičnosti. Evolucija uvek potiče od "razlike",
a ne od "sličnosti".
Grupe za podršku su
zamaskirane zavisnosti koje nas zavode da živimo u poricanju. One
nam ne mogu pomoći da emocionalno odrastemo, sve dok su nam potrebne
da bismo održali ravnotežu. One su naša sveta predsoblja za
podsticanje naše drame. One nam daju osećaj ekskluzivnosti,
posebnosti i suptilne superiornosti. Omogućavaju nam da dosledno
vaskrsavamo istrošene, stare priče, koje pričamo sebi već
godinama. Dajući nam, navodno legitimnu publiku za pričanje naših
priča drugima, grupe za podršku pružaju prividnu realnost ovim
proizvedenim iluzijama.
Grupe za podršku uvek se
rađaju iz iskustva jedne osobe. Ova grupa tada postaje put kojim
jedinstveno iskustvo tog određenog pojedinca postaje okamenjen niz
konkretnih pravila koja slede ostali.
Grupe za podršku su rođene
i iz neintegrisanih "potreba i želja" jedne osobe. Ova
osoba zatim reflektuje ova pitanja u grupu sastavljenu od drugih
osoba koje dele ove emocionalne disfunkcionalnosti.
U tom svetlu, one su
potencijalno seme podmukle religiozne energije koja neminovno postaje
opijum za one koji imaju potrebu i želju da prate nekoga ili nešto.
One su pokušaj da se orkestrira i organizuje večni trenutak. Često
su prilika pojedincima koji imaju tremu za držanje govora, da čuju
sebe dok pričaju, da se osećaju kao da njihovo nazadno mišljenje
ima nekog značaja i da opravdaju nastavak njihove nemogućnosti da
emocionalno odrastu. Zato što sama njihova struktura pravi kratke
spojeve u mogućnosti autentičnog, individualnog emocionalnog
razvoja, oni neminovno postaju slivnik krivice i stoga podržavaju
slabost svojstvenu mentalitetu žrtve i pobednika.
Koliko grupa za podršku
ima ugrađen mehanizam oslobađanja svojih članova iz grupe, tako da
oni mogu naučiti kako da funkcionišu slobodno i nezavisno od
grupe?
Da li su oni koji su
uhvaćeni u iskustvo alkohola i narkomanije ikada oslobođeni od
svojih grupa za podršku, ili je grupa kamuflirana zavisnost koja
drži svoje članove paralizovanima i zarobljenima u mreži
organizacionog samoodržanja?
Da li nam grupe za svesnost
sadašnjeg trenutka pomažu da iskusimo svesnost sadašnjeg trenutka,
ili one jednostavno pojačavaju našu frustraciju što je nismo u
stanju iskusiti?
Samo zato što grupa za
podršku omogućava svojim članovima da hodaju po vodi, da žive u
tihom očaju, da nađu društvo za bedu, ili da nadugačko
raspravljaju o duhovnim konceptima, ne znači da ostvaruju bilo šta
stvarno, a time i trajno.
Ako namera jedne grupe za
podršku nije da oslobodi svoje članove svoga uticaja što je brže
i efikasnije moguće, ona tada predstavlja sredstvo zavisnosti koje
rađa opažajni zatvor.
Grupe za podršku ne mogu
nam pomoći u emocionalnom razvoju, jer sav emocionalni razvoj kojem
pristupamo u kontekstu "publike" (što grupa za podršku i
jeste) je "predstava". Predstava, bez obzira koliko bila
suptilna ili dobro prikrivena maskom autentičnog iskustva, je čin
pretvaranja. Izvođači se uvek pretvaraju. Prisustvo se ne može
povratiti kroz pretvaranje, kao što se ni mir ne može "iznuditi".
Performans (izvođenje predstave) je uvek po svojoj prirodi,
reaktivno ponašanje, ponašanje motivirano i usmeravano spoljašnjim
okolnostima. Emocionalan razvoj, da bi bio autentičan, mora biti
ponašanje zasnovano na odgovoru, a autentično ponašanje bazirano
na odgovoru jedino je moguće ako smo apsolutno sami.
Samo onda kada smo u
stanju da dosledno budemo autentični prema sebi, za sebe i od sebe,
možemo autentično upravljati sobom u javnosti, na bilo koji način
koji je dosledan.
Čak i kada formiramo grupe
za podršku za takozvane "više svrhe", kao što je
raspravljanje o jednoti, ili kakvim drugim blagorodnim mentalnim
konceptima, mi i dalje zavitlavamo sami sebe. Ne možemo formirati
ekskluzivnu (isključivu) grupu da bi pokrenuli inkluziju
(uključivanje). Ne možemo raspravljati o jednoti sa drugim ljudkim
bićem i očekivati da autentično iskusimo to stanje. Momenat u kome
raspravljamo o jedinstvu sa drugima, mi smo pokrenuli iskustvo
odvajanja. Raspravljanjem o jedinstvu, mi smo usmerili svoje iskustvo
u ono u kojem postoje "drugi", i time smo zatvorili vrata
mogućnosti da doživimo jednotu. Jednota znači "ne postoje
drugi". To znači da ne postoji posebna grupa kojoj treba da
pripadate da biste doživeli jednotu. Jednota znači da je svako i
sve deo naše grupe. Time se koncept "grupe" rastvara.
"Grupa" je jedino moguća u okviru svesnosti odvojenosti.
Da bi postojala, "grupa" zahteva "druge". U
jednoti ne postoje "drugi".
Čin formiranja ili
pristupanja grupi istovremeno rastura iskustvo perceptualne jednote.
Još jedna čudna stvar koju
radimo je okupljanje u grupe da bismo sedeli u tišini. Neki ljudi
preleću kontinent i čak idu iz jedne u drugu zemlju i plaćaju
ogromne sume novca da bi sedeli u tišini! Pre 15 godina takvo
ponašanje bio bi odličan materijal za urnebesnu komediju Monti
Pajtonovog Letećeg Cirkusa. Možemo vrlo lako vizualizirati Džona
Klisa kako daje potrebne instrukcije:
"Da. Hajde, uđite
svi. Ovo je šatra za Mirno Sedenje u Tišini. Platite pet funti na
vratima i možete sedeti mirno u potpunoj tišini do kraja proklete
sedmice. Ako ovo nije ono što želite, možete, naravno, preći
preko hodnika do šatre za Neprekidno Udaranje Glavom u Svoje Desno
Koleno, koja danas, usput budi rečeno, ima specijalnu ponudu: Samo
za tri funte udarate dok se ne onesvestite. Ne, gospodine, molim vas,
jednom kad ste platili pet funti, apsolutno nema priče, hvala lepo.
Gospođo, molim vas, ućutite i pokušajte ceniti beskraj službe
koju izvodimo za vas, inače ćemo vam vratiti vaš novac. Sada,
hajde da imamo malo proklete tišine ovde. Ali prvo, moram da vas
upozorim u vezi vrste šumova, telesnih i drugih, koji neće biti
tolerisani. Dobro..."
Ipak, ovo nije komedija,
ljudi rade to! Mi, zapravo, proizvodimo specijalna grupna iskustva
tako da možemo zajedno sedeti mirno i tiho, i čak ćemo i platiti
ljudima da bi organizovali takve prilike. Naravno, sastavni deo
ovakvog iskustva je prisustvo individue koju smatramo toliko duhovno
naprednom da mirno sedenje u tišini u njenom društvu, vredi svaki
dinar. Shodno tome, da bi ušli u slobodno i neograničeno iskustvo
tišine, postajemo ovisni o nekoj drugoj osobi, neke idilične
lokacije daleko od naših trenutnih okolnosti, i od prisustva cele
grupe "drugih". Koliko smo se udaljili od zdravog razuma i
autentičnosti? Kako će ovo ponašanje da nas osnaži na stvaran i
trajni način? To je posledica mešanja duhovnosti i trgovine, neki
ljudi očigledno zarađuju mnogo novca na ljudskoj unutrašnjoj
nelagodnosti, emocionalnoj nezrelosti i detinjoj naivnosti.
Pitanje koje treba da
postavimo sebi je: Da li su efekti takvih grupnih praksi realni i
trajni? Odgovor je jednostavan: Ako moramo da mu se vraćamo, ili čak
ako osećamo potrebu da stalno ulazimo u takvo iskustvo, tada je
odgovor: "NE". Pod takvim okolnostima, sa kakvim god
iskustvom da se susrećemo, ono je zasnovano na "pripremanju i
postavci", na veštački proizvedenoj bini na kojoj smo u stanju
izvesti naš performans lažne tišine i mirnoće, i samim tim i
njegov uticaj na nas neminovno se sanjuje.
Koristi od tišine i mirnoće
ne mogu se dobiti kroz reaktivno ponašanje. Tišina i mirnoća imaju
prave i trajne vrednosti ako se prikupljaju u samoći, daleko od
očiju sveta, i u stanju slobode koja je moguća samo onda kada je
daleko od razmene monetarnih valuta. A trenutak kad osetimo
neophodnost da mirujemo ispred drugog ljudskog bića kao katalizatora
takvog iskustva, svako iskustvo koje doživimo postaje nesvesno
povezano sa njihovim prisustvom. Tako da ostaje pitanje: kako bi nas
ovo iskustvo moglo osnažiti?
Realnost je da ono što
osećamo kada sedimo ispred drugih jesmo uvek mi sami, odraz
veličanstvenosti naše vlastite Unutrašnje Prisutnosti – osećaj
koji nam je na raspolaganju 24 sata dnevno ako nam je stalo do toga
da se okrenemo ka unutra i dotaknemo je kroz doslednu primenu
discipline. Sve što ikad možemo osetiti jesmo mi sami. Da, postoji
velika svrha i velika korist od ulaska u Prisustvo Jednog koji može
za nas reflektovati ovo zaboravljeno stanje zračenja. Međutim, ako
nas takvo Biće istovremeno ne usmerava u same sebe i ne upozorava
nas na opasnost zavisničke potrage i od oslanjanja na ovo iskustvo
izvan nas samih, takav dubok susret istovremeno nas slabi.
Da bismo dotakli ovo
autentično stanje blistavog Prisustva u nama samima na svaki stvaran
i trajan način, potrebno je započeti dosledan i disciplinovan
unutrašnji rad. Ovaj unutrašnji rad započinje emocionalnim
razvojem.
Mentalitet grupe ne može
nam pomoći u emocionalnom razvoju jer se grupa nikad ne razvija.
Emotivno odrastanje zahteva
buđenje unutrašnje snage koja neutrališe potrebu i želju
pojedinca da se osloni na grupu, da od članova grupe primi priznanje
i podršku, te da biva usmeravan. Emocionalno odrastanje automatski
rastura ulogu pojedinca u grupi, i ako pojedinac ostane u grupi, to
može da izazove raspad grupe. Emocionalni razvoj stoga nije na
dnevnom redu grupe. Zbog samoodržanja, grupa automatski uključuje
ili uklanja bilo koga u grupi ko emocionalno odrasta, a ako ne može
to da uradi, ona ga vezuje za sebe promovišući ga na viši nivo u
grupi. Kada grupa promoviše neku osobu na lidersko mesto to je
gađanje te osobe strelicama ega, sa ciljem da se parališe sav njen
dalji emocionalni rast. Što se pojedinac penje višlje na lestvici
važnosti u grupi, to postaje manje utemeljen i autentičan. Prestiž
vođstva je veo koji sakriva podmuklost kasnijeg perceptualnog
zatvora. Što se pojedinac višlje popne u okviru strukture bilo koje
grupe, to je dublji neizbežan pad. Samo je pitanje vremena kada će
naizgled ohrabrivana individualnost biti napadnuta i uništena od
strane mentaliteta grupe.
Naravno, u svemu ovome što
je rečeno, i dalje se preporučuje praktikovanje "ravnoteže i
milosti u odnosu na žrtvovanje", da bi pristupili svom
oslobađanju od mentaliteta grupe sa odgovornošću i nežnošću.
Neki od nas, dok čitaju ovaj tekst, mogu biti uronjeni u grupe za
podršku. Ovaj tekst nije ohrabrenje da iskoračimo iz grupe i
pobegnemo od svih grupnih aktivnosti. Ne treba da reagujemo, treba da
probudimo svoju neugodu kroz svesnost o njoj. Hajde da imamo na umu
da je ova diskusija upravo o tome "zašto PROCES PRISUTNOSTI,
kao tehnika emocionalnog čišćenja, obeshrabruje formiranje još
jedne grupe".
"Bože, spasi nas od
još jedne grupe!"
Ako trenutno prolazimo kroz
iskustvo zavisnosti i ako smo "u oporavku", kako se to
naziva u terminologiji grupe za podršku, naše grupno iskustvo će
sada biti naša zavisnost. Da bismo prevazišli ovu neugodnost, da
bismo napredovali iznad ovog opažajnog zatočeništva, bitno je da
ne svaljujemo krivicu na grupu, radi se o našem iskustvu grupe, a ne
o prirodi grupe o kojoj smo postali ovisni. Ne možemo kriviti grupu,
jer to je njena priroda. Ona je ono što treba da bude. Grupa je kao
čamac za spasavanje: može nas spasiti iz uzburkanog mora i sačuvati
nas od davljenja, ali ako ne napustimo čamac za spasavanje, nećemo
se vratiti autentičnom životnom iskustvu. Ako nismo spremni da
istražimo žta zaista znači živeti, onda je preopruka da ostanemo
u strukturi grupe, tako da ona može da se brine o nama svojim
tumačenjem "zdravog života".
