Original: REVELATION OF BEING
Rezonanca 2008 je to otkriće postojanja koje sve više naše da ga primimo.
Otkriće postojanja nam ne omogućava da dobijemo ono što želimo, ili što nam treba. Ono ne hrani neintegrisane okolnosti našeg neutisnutog emocionalnog tela. Ovo otkriće nije u vezi dobijanja bilo čega i ostaje nam skriveno sve dok radimo nešto da bismo dobili nešto.
Otkriće postojanja jedino nas osnažuje da primimo iskustvenu svesnost onoga što mi jesmo.
Sa ovim primanjem, mi primamo sve.
Otkriće postojanja je sve.
Građenje slučaja za postojanje...
Svrha ovog pisma jeste da pozove i prenese otkriće postojanja.
Da bi postigli ovo potrebno je metaforički rečeno, stajati u sudnici mentalnog tela i izložiti slučaj za odbranu postojanja – kao suprotnosti činjenju – kao uzročne tačke kvaliteta ljudskog iskustva. Građenje slučaja predstavlja izazov za svaku strukturu onoga što smatramo za „normalno ljudsko ponašanje“.
Iz tog razloga neophodno je započeti ovo pismo definisanjem određenih reči što je efikasnije moguće, tako da uvidimo stvarnim očima (real eyes) šta one znače u kontekstu ovog pisma i slučaja koji se iznosi. To nije lak zadatak, zato što je mentalno telo, od koga mi, ljudi, uzimamo svoje opažajne preporuke (reference), ustoličilo sebe za „Boga“.
Svrha ovog pisma je da skine sa prestola ovog lažnog boga i sva njegova dela, tako da se postojanje može shvatiti kao Bog svega.
Činjenje, postojanje, i ne-činjenje...
U pravljenju opažajnog obrasca pomaka od činjenja ka postojanju, postoje samo tri tipa ljudski pokretanih impulsa koji zahtevaju naše ispitivanje. Sva tri mogu se izraziti kroz naše fizičko, mentalno i emocionalno iskustvo:
Prvo i najčešće je „činjenje“. Činjenje u kontekstu ovog pisma je bilo kakva namera da se manipuliše iskustvom. Činjenje je bilo koji fizički, mentalni i emocionalni impuls koji nastaje iz emocionalno utisnute neugodnosti kroz verovanje da aktivnost koju generiše, ima kapacitet da umiri i kontroliše neugodan emocionalan odjek osobe čije je iskustvo u pitanju. Drugim rečima, u kontekstu ovog pisma, svi impulsi koji su inicirani sa ciljem da se osećamo bolje, jesu činjenje. Prema tome, pošto su sva činjenja u svrhu manipulisanja iskustvom pokretana od strane utisnutog emocionalnog potpisa kojeg je najvećim delom izvršilac nesvestan, sva takva činjenja su nesvesno pokretani impulsi. Od ove tačke u pismu pa nadalje, mi ćemo ceo ovaj opseg nesvesno pokretanih impulsa jednostavno zvati „činjenje“.
Sledeći, i ne tako čest impuls je isijavanje kao spontano zračenje bića. Iako ovaj impuls može da se opazi kroz fizički, mentalni i emociaonalni izraz, po svojoj suštini to je isijavanje našeg vibracionog odjeka. Kao impuls, to je izraz „svesnog postojanja“, i zato je to svesno pokretan impuls. Od ove tačke pa nadalje, u ovom pismu, ovaj svesno pokretan vibracioni izraz zvaćemo „postojanje“.
Treći impuls je „ne-činjenje“. Ne-činjenje se može nazvati još i „poništavanje“. Ne-činjenje je bilo koji fizički, mentalni ili emocionalni impuls čija je namerna svrha da deaktivira uzročno stanje u našim nesvesnim činjenjima tako što unosi svesnost i zatim zrači zrake bezuslovnog postojanja na osećaj neugodnosti koji leži u osnovi neintegrisanog emocionalnog otiska. Ono što čini razliku između „ne-činjenja“ i „činjenja“ jeste namera. (Procedura Procesa Prisutnosti, na primer, je ne-činjenje zato što je njena namera da nas – kroz aktiviranje svesnosti – oslobodi neintegrisanog emocionalnog utiskivanja koje nas nesvesno prebacuje u činjenje. Prema tome, ova procedura, kada joj se pristupi sa ovom namerom, služi kao privremeni most između življenja života kao „izvršilac“ i „svesnog bića“.)
Razlika između ova tri impulsa je primetna samo kroz oko postojanja, ne kroz karakteristično iskustvo naše fizičke, mentalne ili emocionalne aktivnosti.
Na primer, dve osobe mogu raditi 12 sati dnevno, 7 dana u nedelji. Zbog toga, obe osobe mogu stvoriti izražaj fizičkog, mentalnog i emocionalnog impulsa.
Međutim, jedna od njih može da radi na način da umiruje i kontroliše svoju unutrašnju nelagodnost - osoba nije svesna nelagodnosti koja raste iz straha, besa i žalosti njegovog neintegrisanog emocionalnog otiska. Druga osoba može da pliva kroz potpuno isti prikaz aktivnosti, ali slaveći postojanje u svetu.
Spolja gledano, oba mogu da deluju slično, ali kroz oko postojanja i kroz sagledavanje posledice, uvek je jasno koje je koje.
Fizička, mentalna i emocionalna aktivnost u svetu ne definiše se automatski kao „činjenje“ zato što izaziva impuls – definisana je kao „činjenje“ zbog namere koja je pokreće. Zlatno pravilo glasi: Ako uđemo u fizičku, mentalnu ili emocionalnu aktivnost da bi se osećali bolje – sa namerom da manipulišemo svojim okolnostima da bi se osećali lagodnije – to najčešće jeste „činjenje“, a ne postojanje.
Put činjenja....
Kad god uđemo u bilo kakav fizički, mentalni ili emocionalni izražaj kao sredstvo umirenja i kontrole svesnosti našeg neintegrisanog emocionalnog utiskivanja, mi pokušavamo raditi nešto.
Kad god upadnemo u impuls kroz nerešen strah,bes i tugu, mi pokušavamo raditi nešto.
Posledica toga je da nas naš izražaj uvek vodi u stvaranje spoljašnjih uslova, okolnosti i struktura koje služe samo da održavaju odjek našeg unutrašnje nelagode.
Pod ovim okolnostima, mi dosledno i nepažljivo stvaramo radne uslove, prepreke u životnoj okolini, ljudske veze, i organizacione aranžmane čiji je proizvod kontinualno rađanje straha,besa i žalosti. Mi stvaramo strukture koje vežu našu svesnost za vremenski orijentisan obrazac čija su načela percepcijski povezani u neintegrisane trenutke iz naše prošlosti – momenti čiji nerešeni odjeci nas navode da plašljivo, besno i žalosno projektujemo sebe u predpostavljene buduće položaje.
Kako to da izbegnemo?
Ako su nerešene energetske okolnosti koje mi nazivamo strah, bes i tuga, uzročna tačka naše izazvane aktivnosti, tada je rezultat takvih napora ono o čemu smo već pričali: strah, bes i žalost koji konstantno bivaju projektovani u sadašnji trenutak. Ovo je prirodan razvoj uzroka i ishoda – posledice.
Međutim, kada proizvedemo impuls kao izraz postojanja, posledice su znatno drugačije, tada su one:
- Demontaža svih spoljašnjih, opažajno vremenski baziranih struktura.
- Potpuno su prazne, bez načina da zaštite i projektuju.
- Oslobođene namere da kopiraju prošlost u sadašnji trenutak
- Tekuće slavljeničko vezivanje naše svesnosti u večno razvijajuće nepoznato i kao još neostvareni odjeci trenutka.
Sve dok vrednujemo postojanje kao uzročnu tačku kvaliteta našeg iskustva, automatski i instinktivno usklađujemo sebe sa činjenjem.
Mentalna ograničenja...
Pristup i rešavanje ovih teškoća intelektualno – kroz ramišljanje i razumevanje – ima bitan nedostatak i pun je osujećujućih prepreka. To je zbog toga što naše mentalno telo ne može razumeti ni jednu vrednost postojanja.
Naše mentalno telo nema referentnu tačku za vrednost postojanja zato što je ona sastavljena od formi razmišljanja. I dokle god uslovi našeg emocionalnog tela ostaju neintegrisani, te usled toga neprekidno zrače nelagodnost, svi naši obrasci razmišljanja nastaju iz tog unutrašnjeg stanja nelagodnosti.
Zato što su svi obrasci razmišljanja nastali iz nelagodnosti, po svojoj su prirodi, okrenuti prema spolja, umesto da usmeravaju našu svesnost da se okrene ka unutra i da reši naša neintegrisana emocionalna utiskivanja, ovi obrasci razmišljanja nas stalno ubeđuju da uđemo u stanje „činjenja nečega da bi se osećali bolje“.
Zbog toga što mi instinktivno i nesvesno primamo ove, ka spolja okrenute odjeke ovih reaktivnih obrazaca razmišljanja kao tačne, mi idemo u dubinu pokušavajući razumeti šta nam se to događa, i razmišljamo šta da uradimo u vezi toga kako bi neutralisali našu unutrašnju nelagodnost.
Mi smo „činitelji“ kad verujemo da razmišljanje i razumevanje ima neku vrstu magične moći da zameni sjaj postojanja.
Kao izvršioci, mi ne opažamo vrednost u postojanju.
Umesto toga, mi nesvesno gradimo životno iskustvo od činjenja koja služe samo da rasprše naš neintegrisan strah, bes ili tugu u svaki aspekt naših spoljašnjih životnih okolnosti.
Posledica toga je da mi sejemo i,stoga, žanjemo neugodnost.
Ne dešava nam se da ne postoji ništa što bi mogli učiniti da transformišemo svoju spoljašnju neugodnost.
U stvari, što nam je neugodnije, to mi više ulazimo u mentalne aktivnosti i njihovo posledično stanje činjenja.
I što nas više mentalno stanje tera u činjenja, to smo manje svesni toga da sva ta naša aktivnost nastaje iz reakscije na naše neintegrisano emocionalno stanje.
Do trenutka kada odrastemo, više nismo ljudska bića – mi smo ljudska činjenja.
Test raditi / biti...
Kao ljudska činjenja, mi možemo opažati svet samo kroz oči činjenja.
Bez obzira da li je istina o našoj neprilici iznesena pred nas,mi smo zaslepljeni našim opažajnim odstupanjem – našom podaničkom poslušnošću da činimo da bismo uskladili uzrok u odnosu na kvalitet našeg iskustva.
Na primer, može nam biti ponuđen jednostavan istinit uvid o tome kako da oslobodimo sebe iz ove neprilike, jednostavno tvrdeći:
„Budi miran i znaj da sam ja Bog.“
Ili nam može biti rečeno:
„Budi u sada.“
Ili, ono što je nekad bila himna:
„Ne brini, budi srećan.“
Ili, kao što je Mahatma Gandi podučavao:
„Budi mir koji želiš da vidiš u svetu“.
Kako da znamo da li smo činitelj ili biće?
To je lako dokučiti. Uradite test: pročitajte ponovo gore navedene fraze.
Ako smo činitelj, te zbog toga cenimo činjenje kao način za postizanje podešavanja uzroka sa kvalitetom našeg ljudskog iskustva, tada će naša pažnja biti na rečima: „mirno“, „sada“,i „mir“, kao načine za uključivanje mudrosti koju ove instrukcije prenose.
Kao činitelji – kada čitamo ove uvide – automatski i potpuno nesvesno postajemo zaneti sa ovim stanjem „mirnoće“, stanjem zvanim „sada“, ili dostizanjem iskustva zvanog „sreća“ ili „priroda mira“.
Možemo tada početi proučavati i analizirati karakteristike mirnoće, sadašnjosti, sreće i mira – kao dasu to magični sastojci koji nam pomažu da promenimo kvalitet našeg trenutnog iskustva.
Kao činitelji,mi ćemo pitati:
- „Kako mogu biti miran?“
- „Kako mogu ući u sada?“
- „Kako mogu dostići sreću?“
- „Kako mogu doseći mir?“
Postavljanjem ovih pitanja, mi potpuno gubimo iz vida namernu mudrost.
Naša posledična aktivnost – naša rezultujuća činjenja – bez obzira iz kako čista srca ili iz najboljih namera – automatski stvara okolnosti oko nas, čime služi samo da održi uzročnu nelagodnost pokrećući sva naša činjenja.
Kroz to naginjanje ka činjenju, koje sve naše crkve, spiritualne grupe i mirovne organizacije uzdižu.
Zbog toga što sve organizacione strukture gaje aktivnost koja se ponavlja – aktivnost koja nam brzo postaje poznata i rutinska – i zbog toga što je familijarnost pilula za spavanje koja seje nesvesnost i odjek ukorenjenog ponašanja ega – sva naša rezultujuća ponašanja koja imaju za cilj da postignu „mirnoću“, da uđu u „sada“, da „dosegnu sreću“ i „postignu mir“, ne vode nigde.
Tokom vremena pokazuje se da nas sve to vodi pravo u okolnosti koje gaje strah,bes,tugu – uzročni odjek iz kojeg one nastaju.
Ova tekuća petlja se nastavlja jer naša činjenja neće nastati iz namere da se sazna istina postojanja. Oni će nastati kao pokušaj prigušivanja unutrašnje neugodnosti ili naših neintegrisanih emocionalnih utiskivanja.
Namera je važna – to je kompas svih posledica.
Dok smo činitelji, naš pristup u sve štose tiče „duhovnosti“ nijeodgovor Bogu. To nije zračenje bića - to je reakcija na neugodnost.
Kao činitelji, ono što mi opažajno nismo u stanju shvatiti (real eyes) jeste da uvidi kao što su „Budi miran i znaj da sam jaBog“ ili „Budi mir koji želiš videti u svetu“, ne mogu se shvatiti kroz bilo kakvo činjenje.
U areni ostvarivanja istinitosti ovih uvida, sva činjenja – bez obzira na to koliko plemenita bila – ne vode nikuda, ništa ne postižu i beskorisna su kao frenetično mlaćenje kada želite plivati.
Gore naveden „činiti/biti test“ je siguran.
Možemo biti u stanju zavarati one oko nas da smo oslobođeni od opažajnog zadržavanja neintegrisanih emocionalnih uslova koji nas konstantno teraju u činjenje da bismo prilagodili kvalitet ljudskog iskustva, ali ne možemo prevariti naše iskustvo.
Mi ne možemo prevariti trenutne okolnosti naše vlastite opažajne matrice – to je ono što jeste.
Kada smo biće – istinsko biće – i kad smo usklađeni sa postojanjem kao uzročnom tačkom kvaliteta našeg iskustva – kao ono što jesmo i ono što je za nas Bog – tada, kada čitamo sledeće fraze...
„Budi miran i znaj da sam ja Bog.“
„Budi u sada.“
„Ne brini, budi srećan.“
„Budi mir koji želiš da vidiš u svetu“.
... naša pažnja odmah naglašava reč „biti“.
„Budi miran i znaj da sam ja Bog.“
„Budi u sada.“
„Ne brini, budi srećan.“
„Budi mir koji želiš da vidiš u svetu“.
„Budi i spoznaj Boga.“
„Budi sada.“
„Sreća je postojanje.“
„Postojanje je mirnoća.“
Spiritualno činjenje...
Izazov sa kojim se suočavamo krećući se od identifikacije sa činjenjem do shvatanja postojanja je da ne možemo svariti ovo otkrovenje kroz mentalno razumevanje.
Naše mentalno telo ne može shvatiti postojanje kroz razmišljanje o njemu – kroz bilo kakvu intelektualnu raspravu i diskusiju.
Mi smo u to – ili smo potpuno nesvesni toga.
Opažajno, ne postoji stanje između.
Možemo biti u stanju najdubljim duhovnim činjenjima, maskirati svoj nedostatak svesnosti realnosti postojanja. I, taj niz duhovnih činjenja može biti uspešan u ubeđivanju svih činitelja oko nas da smo shvatili realnost postojanja. Ipak, kada stavimo svoje opažajno stanje na „činiti/biti test“, mi shvatamo da smo promašili netu.
Zvati sebe „spritualnim“, kao način prenošenja drugima da smo shvatili (real eyes) postojanje, je isto kao kad bi riba sebe nazivala „plivačem“ kao način da one oko sebe ubedi da zna da je „riba“.
Kad sebe konstantno označavamo kao „spiritualno biće“ naš naglasak nije na biću (postojanju), već na onome što mi činimo, a što bi, navodno, trebalo da nas produhovi.
Isto tako, kad naše organizacije ili aktivnosti označimo kao „spiritualna bića“, ponovo naš naglasak nije na biću – već je na onome što naše organizacije čine, ili na onome što naše aktivnosti imaju za cilj da urade, što bi, navodno, trebalo da ih učini „spiritualnim“.
Posledica toga je da možemo samo maskirati sva činjenja koja još uvek nastaju iz naših neintegrisanih emocionalnih potpisa straha, besa i tuge, u nešto drugačije od onog što zaista jesu.
Naša aktivnost pod ovim okolnostima nije zračenje bića – već reakcija na neugodnost.
Ova neprilika nastavlja da traje sve dok odlažemo da ponudimo sebi mogućnost da iskustveno shvatimo (real eyes) postojanje kao uzročnu tačku života.
Ljudska trka...
Kao deca, naše postojanje nije bilo uvažavano zato što su naši roditelji činitelji koji žive u svetu napravljenom od činjenja činitelja.
Posledica toga je da živimo u svetu čije su strukture namenjene da umire i kontrolišu neintegrisano stanje kolektivnog ljudskog emocionalnog tela – aneda podrže svesnost bića.
Svet u kome živimo ovakav kakav je sada – koji takvim konstantno održavamo mi i naši političari, sveštenici, i profiteri - je spoljašnja manifestacija našeg kolektivnog ljudskog emocionalnog tela obeleženog strahom,besom i tugom.
Ovaj neintegrisani emocionalni odjek nasleđuje se energetski kroz utiskivanja od generacije do generacije, kao štafetna palica u trci.
Šta svaka generacija zatim radi je da smišlja nove i poboljšane načine činjenja u pokušaju da umiri i kontroliše ovu kolektivnu unutrašnju neugodnost.
Sve naše političke, mirovne, religiozne i duhovne organizacije su strukture nastale iz našeg nesvesnog stanja činjenja. Zbog njihove uzročne tačke koja je nastala iz nesvesnih reakcija na kolektivni strah,bes i tugu, posledice njihove pokretne snage vode samo u dalje širenje i žetvu istih tih osećanja: straha, besa i tuge.
Dokle god nastavljamo da se usklađujemo sa činjenjem kao sredstvom za razrešavanje ovih neprilika – bez obzira kako plemenita naša namera bila – mi neminovno dodajemo gorivo na vatru ljudske bede i neprekidno predajemo štafetu beznadežnosti sa jedne generacije činitelja na drugu.
Gde god da idemo, tu smo...
Ipak, multiverzum je velikodušan i pun milosti. Svakome od nas ponaosob i svima nama kolektivno, stalno se nude okolnosti kroz koje se može shvatiti istina postojanja.
Ne moramo tražiti ove mogućnosti odlaskom u Indiju, čitanjem drugih „kako biti duhovan“ knjiga, ili pridruživanjem nekoj „duhovnoj organizaciji“ čija je namera da nas uvodi u razrađena činjenja.
Mogućnost da shvatimo (real eyes) postojanje je uvek baš tamo gde jesmo.
Međutim, dokle god verujemo za sebe da smo činitelji, i dokle god nastavljamo da se ponašamo kao da postoji nešto što možemo učiniti u vezi sa tom neprilikom, mi ostajemo opažajno slepi na stalan poziv da shvatimo postojanje.
Svako od nas konstantno dobija priliku da shvati (real eyes) postojanje kroz okolnosti o vezi kojih mi ne možemo ništa učiniti.
Sve to je potrebno da učinimo da bi počelo iskustveno uključivanje postojanja je da opažajno analiziramo naše individualno i kolektivno iskustvo tih aspekata naših životnoih okolnosti u vezi kojih ne možemo ništa učiniti.
Gde nas to naša činjenja uvek izneveravaju?
Svi mi imamo aspekte u našim životnim iskustvima u vezi kojih ne možemo ništa učiniti. To je neizbežna nevolja svih činitelja. Međutim, možda još uvek nismo u stanju priznati to sebi.
U opažanju ovih, naizgled beznadežnih situacija, možemo još uvek, uprkos apsolutnom neuspehu u našim nastojanjima, neprekidno sebe terati na razmišljanje i analizu u pokušaju da shvatimo šta da uradimo u vezi sa tim situacijama.
Možemo i dalje čitati knjige, formirati grupe, pridruživati se grupama, voditi grupe, napuštati grupe, konsultovati duhovne učitelje, meditirati, moliti se, glasati za pravog političkog kandidata, držati neobičnu dijetu i raditi fizičke vežbe – sveu uverenju da još uvek postoji nešto što bismo mogli učiniti.
Ipak, bez obzira kako su beskonačna i kompleksna naša činjenja, nikad ništa ne proizilazi iz njih. Možemo uspeti u privremenom preuređenju naših fizičkih okolnosti. Možemo uspeti u privremenom umirivanju i kontrolisanju teksture naših misli. Ipak, protok vremena uvek pokaže da nešto uzročno ostaje nedirnuto našim činjenjima.
Svako od nas zna šta je to u našem životu u vezi čega ne možemo ništa uraditi. Možda još nismo u stanju da se suočimo sa istinom o našoj nesposobnosti na stvarnu i trajnu promenu u ovoj određenoj oblasti našeg životnog iskustva – ali u sebi mi znamo da su nas naša činjenja izneveravala.
Mi znamo to.
Gde god da odemo – tu smo.
Šta uraditi?
Upravo sada, našoj svetskoj zajednici pruženo je mnogo različitih okolnosti u vezi kojih ništa ne može da se učini.
Verovatno još uvek nemamo dovoljno hrabrosti priznati to – niti sebi – niti bilo kome drugom. Jer, ako je naša podanička dužnost činjenje kao sredstvo za prilagođavanje uzročne tačke kvaliteta našeg iskustva, šta će se desiti ako iskreno priznamo da su nas činjenja izneverila? Šta ćemo tada učiniti?
Kao ljudska bića, sada ulazimo u strašan i klaustrofobičan hodnik koji se naglo sužava i koji nas vodi ka shvatanju činjenice da su sva naša činjenja bezvredna.
Trenutno, kao kolektiv, mi i dalje očajnički tražimo alternativu koja možda još nije u potpunosti istražena:
- Možda postoji jaka žena koja je spremna javiti se na telefon u 3 sata ujutro? Možda ona zna šta da se uradi?
- Možda postoji ljubazan čovek stranog imena koji će ostati lider „slobodnog sveta“? Možda on zna šta uraditi?
- Možda se to nalazi u drevnoj tajni koju nam otkriva najprodavanija knjiga sa Njujork Tajmsove liste? Možda zaista tamo negde postoji knjiga koja će nam reći šta da učinimo?
Uskoro naš religijski fanatizam može da stvori zgodnog i šarmantnog mesiju koji nas lažno ohrabruje planom šta treba da učinimo da bi se sačuvali od bliskog pakla i prokletstva.
Možda će „Spasitelj“ to da učini za nas?
Možda će se naše moćne vojne industrije međusobno udružiti i prikazati sletanje NLO, stvarajući holivudsko kreiranje uloge prijateljskih vanzemaljaca sa spremnim moćnim novim tehnološkim mogućnostima i koji objavljuju: „Mi znamo tačno šta treba da učinite da biste olakšali vašu ljudsku patnju.“
Koliko god smešno zvučao gornji scenario,sve dok mi smatramo da je činjenje sredstvo za uzročno prilagođavanje kvaliteta našeg ljudskog iskustva, ostajemo skloni prihvatanju bizarnih, besmislenih, smešnih i očajničkih pokušaja da učinimo nešto.
Uspeh TV informativnih emisija je dokaz ovakvog mentaliteta.
Hitler je ubedio celokupnu naciju da zna šta treba da se uradi, i oni su učinili ono što im je on rekao da učine.
Predsednik Buš je ubedio celu naciju da on zna šta treba da se uradi, i oni su mu dozvolili da učini ono što žali.
U Sjedinjenim Državama, medikamenti ubiju više ljudi nego ilegalna ulična prodaja droge, zato što farmaceutske kompanije svaki dan uspešno ubeđuju milione ljudi da njihove hemijske mešavine znaju šta da se čini.
I sada – kako se SAD približavaju novim Predsedničkim izborima – mase se opet počinju okupljati oko bilo koga ko ima najuverljiviji plan o tome šta treba činiti.
PROMENA...
DA, MI TO MOŽEMO!
(UČINITI ILI BITI)
Izbori u SAD-ma – kao i svi svetski politički performansi – ako se osvoje na račun činjenja – jednostavno će postati još jedna parada nesvesnog predavanja štafete činjenja sa jedne na drugu generaciju, u ljudskoj trci koja za svoju jedinu posledicu ima stalno rastuću manifestaciju straha, besa i tuge.
Zašto? Zato što ne postoji ništa što možemo učiniti da utičemo na uzročnu tačku kvaliteta našeg ljudskog iskustva.
Kada smo poslednji put imali nekog ko je bio Predsednički?
U kojoj to tački suština Predsednikovanja postaje lista činjenja?
Posledica toga je da sve naše aktivnosti nastavljaju da izgledaju kao očajnički pokušaji da umirimo i kontrolišemo našu unutrašnju nelagodnost.
Kad unutrašnja nelagodnost ostane uzročna tačka koja nas pokreće na impuls, mi neminovno ulazimo u manifestacije koje umnožavaju spoljašnju neugodnost.
Fizički, mentalni i emotivni impuls stvoren pod ovim uslovima ne može nam biti od pomoći. Istorija je sav dokaz koji nam treba da bismo shvatili (real eyes) to.
Šta god posejali iz čega nikne impuls jeste usev koji smo požnjeli.
Bezdušno ponašanje....
Samo kad smo spremni priznati da ne postoji apsolutno ništa što mi možemo učiniti, spremni smo i voljni iskustveno pristupiti najsnažnijoj sili u celokupnoj kreaciji – uzročna tačka kvaliteta svega je: Biće.
Upravo sada, u ovoj određenoj raskrsnici ljudske evolucije, pozvani smo da opažajno pređemo sa činjenja na postojanje.
Ako ne možemo postići taj prelaz, ne možemo postići ništa.
Biljke koje ne rađaju plodove ili ne cvetaju, bivaju posečene i pretvorene u gomilu komposta, kao hrana za sledeću sezonu.
Upravo to je ono što su starešine naših autohtonih naroda pokušavali i još uvek pokušavaju da približe ljudskoj svesti.
Ova seona upravo se završava.
Ovo je vreme žetve.
Mi smo žeteoci upravo kao što smo i plod i cvet našeg nerazrešenog iskustva.
Mi žanjemo kroz postojanje, a ne kroz činjenje.
To je stoga jer obrazac razmišljanja ne može osećati – on nema srce.
Bez osećanja, izazov je primiti zračenje bića. Postojanje i osećanje su blisko međusobno povezani.
Zato što je lišen osećanja, obrazac razmišljanja može opravdati svako činjenje da bi postigao svoju nameru.
I, bez obzira koliko plemenito nas ono prikazivalo – kad se mentalno telo prikaže kao uzročna tačka kvaliteta iskustva, kad razmišlja i kad svoja rezultujuća činjenja idolizuje kao sredstva za postizanje istinske promene - namera koja leži u osnovi uvek je ista: umiriti i kontrolisati.
Kad greškom prigrlimo verovanje da „misao stvara“, mi se tad nepromenljivo služimo svojim mislima kao sredstvima da umirimo i kontrolišemo kvalitet našeg iskustva.
Verovanje da „misli stvaraju“ uvek vodi u činjenje nečega našem razmišljanju da bismo manipulisali svojim iskustvom.
To je razlog zašto trenutno doživljavamo toliko mnogo bezdušnog ponašanja u svetu. Bezdušno ponašanje je rezultat impulsa pokrenutog bezdušnim razmišljanjem.
Odjek bezdušnog razmišljanja uvek nastaje kao reakcija na naše neintegrisano emocionalno stanje.
Odjek bezdušnog razmišljanja, i impuls koji ono stvara, je uvek pokušaj da se osećamo bolje – da ne osećamo ova neintegrisana emocionalna stanja.
Ono pokušava manipulisati iskustvom koje mi trenutno doživljavamo tako da postane nešto drugačije od onoga što zaista jeste.
Tako što ćemo na bilo koji način umiriti i kontrolisati osećajnu svesnost našeg uzročnog emocionalnog stanja – pokušavajući da na bilo koji način učinimo nešto kako ne bismo morali osetiti ono što zaita osećamo – mi nepažljivo gasimo svoju sposobnost da osećamo.
KVAKA 22: Ulazeći u činjenja koja gase našu sposobnost da osećamo, mi pravimo sebe neosetljivima na svesnost utisnute emocionalne uzročne tačke iz koje, na prvom mestu, nastaju sva činjenja.
Posledica toga je da se opažajno kolo kreće od neugodnosti do činjenja, i zatim, od činjenja nazad u neugodnost, nastavljajući tako iz generacije u generaciju, i postajući sve očajnije i destruktivnije.
Dobro došli na planetu Zemlju.
Naša tačka oslobođenja...
Svesnost postojanja ne nastaje iz bilo kojeg činjenja koje ima nameru da učini da se osećamo bolje. Nikad nije i nikad neće.
Međutim, identifikujući gde u našem životu mi stalno „pokušavamo da se osećamo bolje“ je ključ za buđenje svesnosti postojanja. To je zbog toga što je „pokušavanje da se osećamo bolje“ površinski indikator ponašanja utisnutog stanja u našem emocionalnom telu koje pokreće naša nemilosrdna činjenja.
Kada se posmatra sa te tačke gledišta, bilo koja oblast u našem iskustvu u kojoj „pokušavamo da se osećamo bolje“, postaje direktan poziv buđenju svesnosti postojanja.
Posledica toga je da naša tačka bola postaje hrana za razrešenje dileme.
Prvi korak u odgajanju iskustvene svesnosti bića je, zato, identifikovanje mesta gde mi još uvek pokušavamo pribeći činjenju kao sredstvu da promenimo kvalitet našeg ljudskog iskustva – individualnog ili kolektivnog.
Gde u ljudskom iskustvu, konstantno pokušavamo popraviti to kako se osećamo?
U vezi kojih aspekata našeg ljudskog iskustva nismo u stanju ništa učiniti?
To može biti neuspela veza za koju smo uvideli (real eyes) da ne možemo učiniti ništa. Ipak, mi i dalje ulazimo u činjenja i pokušavamo da se osetimo bolje u vezi toga.
To može biti fizička bolest za koju smo uvideli (real eyes) da ne možemo učiniti ništa. Ipak, mi i dalje ulazimo u činjenja i pokušavamo da se osetimo bolje u vezi toga.
To može biti mentalno stanje konfuzije za koje smo uvideli (real eyes) da ne možemo učiniti ništa. Ipak, mi i dalje ulazimo u činjenja i pokušavamo da se osetimo bolje u vezi toga.
To mogu biti bilo kakve okolnosti u našem životu u vezi kojih ne možemo učiniti ništa, ali ipak mi i dalje ulazimo u činjenja i pokušavamo da se osetimo bolje u vezi toga.
Kad dozvolimo sebi da ispitamo šta god da je u pitanju, tada možemo shvatiti (real eyes) da mi i dalje verujemo da postoji nešto što možemo uraditi povodom toga.
Ovo tekuće uverenje je evidentno u činjenici da mi neprestano mislimo o tome.
Mi ga i dalje ispitujemo mentalno iz svih uglova.
Kroz naše mentalno ispitivanje, mi i dalje tražimo činjenje koje bi bilo krajnje rešenje za bilo kakvu neugodnost koju ova neprilika trenutno isijava.
Mi možda i dalje čitamo knjige u potrazi za odgovarajućim činjenjem.
Mi možda čitamo ovo pismo u nadi da će nam ono reći šta da činimo.
Mi smo možda formirali grupu sa drugima koji dele našu posebnu nevolju u pokušaju da se osećamo bolje, mi činimo nešto u vezi toga.
Mi možemo oduševljeno podržavati određenog političkog kandidata u nadi da će, ako bude izabran, biti u stanju nešto da učini u vezi toga.
Možemo pružati našu duhovnu odanost određenom ljudskom biću – postavljajući ga iznad sebe kao „svog gurua“ ili „svog učitelja“ – zato što smo ubedili sebe da on ima kapacitet da učini nešto povodom toga. Možda može samo da nam pokaže neku tajnu ili mističnu tehniku koja bi nam magično omogućila da učinimo nešto u vezi toga?
Možemo ići na nedeljne sastanke u zgradama gde ćemo se moliti ispred kipova i pevati pesme tim kipovima o njima samima u nadi da će ličnost predstavljena tim kipom učiniti nešto u vezi toga. Možemo čak i jesti i piti zamene koje predstavljaju taj kip, u nadi da će taj akt činjenja nekako učiniti nešto u vezi toga.
Ipak, u tišini ranog jutra – kako se budimo iz sna u iskustvo ovog sveta – ili, kad smo sami sa našim mislima o svojim okolnostima – ili, kad ležimo sami u svom krevetu, pre ponovnog ulaska u nesvesnost sna – mi se borimo i hvatamo u koštac ne bismo li sprečili svitanje strašnih ispunjenja:
Ne možemo učiniti ništa u vezi toga.
Ništa što smo uradili nikad nije funkcionisalo.
Osećanje unutar toga...
Kad ispitujemo određenu nepriliku – onu u vezi koje ne možemo ništa učiniti, bez obzira u kojem obliku se javljala u našem iskustvu – možemo primetiti nešto: ona u sebi sadrži odjek neprijatnog osećanja.
Postoji aspekt neprijatnosti koja nas konstantno nagoni na činjenje nečega da bi pokušali da se osećamo bolje koji se – uprkos svim našim činjenjima – neće promeniti: osećaj neugodnosti koji ga prožima ... taj osećaj.
Taj neugodan osećaj.
Taj osećaj koji ne želimo osećati.
Razumevanje prisutnosti ovog neprijatnog osećanja je naša potencijalna tačka oslobođenja od činjenja ka postojanju.
Ovaj neprijatan osećaj je toliko moćan da napaja gorivom sve naše priče i akcije.
Kad ispitujemo ovaj neprijatan osećaj možemo biti u stanju čak dati mu ime – napisati „strah“, „bes“, ili „tuga“. To je osećaj koji je bio deo ljudskog iskustva toliko dugo koliko nas pamćenje služi.
Kada su nas, kao malu decu, slali u školu i učili nas „pravopisu“ – umetnosti pravljenja-čarolije ( spell-making i spelling – igra reči u engleskom jeziku: spelling = pravopis, spell = čarolija) – mi smo začarali (opet slična igra reči: spelled = napisati, a isto i začaran) ovaj osećaj sa rečima koje smo naučili. Sada možemo da ih napišemo „strah“, „bes“, ili „tuga“.
Ili možemo da ih napišemo: „anksioznost“, „krivica“ ili „sramota“.
Ili možemo da ih napišemo: „napuštanje“, „depresija“ ili „bol“.
Nije bitno kako ih pisali. Realnost je da u svom jezgru one sadrže osećajni odjek – osećaj duboke nelagodnosti za nas.
Ne moramo odmah shvatiti (real eyes), ali sve dok mi iskustveno ne shvatimo (real eyes) postojanje, ovaj osećaj ostaje uzročna tačka koja pokreće sva naša činjenja.
To nas tera da se osećamo bolje u sebi, o sebi i o svetu u kome živimo.
Mi smo izmislili mnogo planova i šema, pokrenuli mnogo organizacija i grupa, i ulazili u sve vrste ljudskih odnosa u pokušaju da izbegnemo ovaj određen osećaj. To je uzročna tačka sveg našeg haosa i bede.
Ipak, ne postoji ništa što možemo učiniti po tom pitanju.
Ništa.
To je istina, a spoznaja istine nas oslobađa.
Priče koje pričamo...
Imamo mnogo pripremljenih priča nastalih iz mentalnog angažovanja u vezi tog neprijatnog osećanja.
Mi verujemo u te priče. Mi se poistovećujemo sa njima. Bez njih, šta smo mi?
Ove priče su mentalna shvatanja kako ovo neprijatno osećanje nastaje, ko ili šta ga je prouzrokovao, i ko ili šta je kriv.
Lako je shvatiti (real eyes) obmanu mentalnog tela:
Uprkos tome što sebe smatra „bogom“ u ovom svetu,
ono nikad ne preuzima odgovornost ni za šta.
Istovremeno čim izjavi „Misao stvara“, mentalno telo takođe razrađuje priče tvrdeći: „Oni su krivi za ovo iskustvo.“
Dozvoljavanje mentalnom telu da vlada iskustvom vodi nas u verovanje da, ako možemo razumeti ovo neugodno osećanje, možemo rešiti nelagodnost koja dolazi iz njega.
Ovaj, suštinski pogrešan predlog, navodi nas da verujemo da ako mislimo o našoj nelagodnosti dovoljno dugo – ako smo ga izanalizirali – osećaćemo se bolje.
Ipak misao sama po sebi nema kapacitet da oseća, pa samim tim nema kapacitet da se svesno uključi i time utiče na ovaj odjek osećanja.
Misao može samo da inspiriše priče o tome, i beskrajnim činjenjima koja stvaraju uslove koji stalno izražavaju ovaj neprijatan odjek osećanja kao spoljašnje okolnosti haosa, konflikata i bede u svetu.
Misao je zadivljujuća (amazing = zadivljujuća)! Kada je koristimo pri pokušajima da napravimo uzročno usklađivanje sa kvalitetom našeg iskustva, ona nas uvodi u lavirint (opet igra reči a maze = lavirint).
