Original: NAVIGATING
OUR EXPERIENCES
STUDIJA
SLUČAJA: BENI, DIREKTOR
Neki od vas mogu pomisliti da se ovde
nudi "nešto isključivo duhovno", ili da to može biti
korisno i svarljivo samo onima "koji su zainteresovani za
duhovne stvari" i zato ćemo ovu proceduru ilustrovati kroz
studiju slučaja koja je sve osim onog što "duhovni ljudi
smatraju duhovnim", a to je slučaj kad direktor veće
korporacije upravlja poslovnim sastankom. Ako pojedinac u srcu
korporativnog obrasca može uspešno koristiti ovu tehniku da
poboljša ključni i veoma intenzivni aspekt svog svakodnevnog
iskustva, onda je ova procedura definitivno dostupna i nama koji sebe
smatramo običnim ljudima koji se nose sa svakodnevnim životnim
procesima. Ova praksa je zaista dostupna svima, sve što ona zahteva
je svesno upravljanje našom namerom i našom pažnjom.
Beni je, pre nekoliko godina, došao k
meni na seansu podrške tokom Procesa Prisutosti kroz koji je
prolazio, i kada sam mu sugerisao da je "planiranje
disfunkcionalno ponašanje", te da bi, kada završi svoje
desetonedeljno putovanje kroz PROCES PRISUTNOSTI, trebalo da prestane
koristiti "kruti plan vođenja još jednog poslovnog sastanka",
on je pobesneo. U stvari, tačnije bi bilo reći da je bio uvređen
ovim komentarima. Vidite, Beni je u to vreme bio direktor jedne od
najvećih komunikacionih kompanija u Južnoj Africi. Takođe, bio je
tako fizički, mentalno i emocionalno napet, da je bilo očigledno da
puca po šavovima.
Čim sam seo i popričao sa njim, bilo
je jasno da, osim što prolazi kroz PROCES PRISUTNOSTI, njemu je
potrebno nešto da mu pruži trenutno olakšanje – ili će
mu bukvalno pregoreti osigurač. Stoga sam mu predložio da, iako on
još uvek nema temeljni uvid koji bi podupirao praksu, počne odmah
da "upravlja svojim iskustvom". Znao sam da će, ako odmah
uključi ovu proceduru u svoj život, osetiti značajno olakšanje.
To bi mu tada dalo neophodan prostor za disanje kako bi se postepeno
bavio stanjem svoga emocionalnog tela.
Da bih pronašao ulaznu tačku, pitao
sam ga koju oblast svog svakodnevnog radnog rasporeda smatra
najstresnijim.
"Sastanci sa mojim osobljem",
prasnuo je. "Osećam se kao da se davim u tome. Izgleda kao da
ne mogu naći način da ih pokrenem, a da ne izazovem animozitet među
njima. Muka mi je u stomaku svaki put kad treba da uđem u salu za
sastanke, znajući da ću izaći odatle kao 'neprijatelj' ".
"Sjajno.", odgovorio sam."To
je lako. Sve što treba da uradite je da primenjujete ono što tražim
od vas, i onda, s vremenom, kako budemo zajedno prolazili kroz PROCES
PRISUTNOSTI, biće vam jasnije zašto smo uzeli ovaj pristup koji ću
sad da podelim sa vama. Do tada ćete već osetiti efekte. To će vam
dati samopouzdanje da primenite ovu tehniku upravljanja na svaki
aspekat vašeg životnog iskustva."
Naravno, Beni je u mene gledao sa
nevericom, pogotovo kad sam mu rekao da će ovo biti poslednji dan
kada je bilo potrebno da "vodi sastanke" ili da
"planira i kontroliše svaki trenutak sastanka". U
njegovom umu ovo je zvučalo smešno, i da je imao nečemu drugom da
se okrene, siguran sam da bi Ben odustao i otišao. Na sreću, bio je
očajan, i tako se našao zarobljen između čekića i nakovnja! Ovo
su bila uputstva koja sam mu dao:
"Kada je sledeći veliki
sastanak?", pitao sam.
"Imam jedan veoma važan, za tri
dana," odgovorio mi je. "I na njemu treba da donesemo
odluku o pitanju u vezi kojega se ni jedan od članova mog odbora ne
može složiti. To je haos," izjavio je frustrirano.
"Fantastično", odgovorio
sam. "To je upravo lakmus test koji nam je bio potreban da vas
prebacimo na nov način 'direktorovanja' ". Jadni Beni je
odmahivao glavom. Mogao sam videti kako on sad predpostavlja da će
morati "raditi još više" od trenutnog obima posla koji
već guši njegovo mentalno telo. "Ne brinite," osmehnuo
sam se."Ne treba da radite ništa drugo, osim da dovedete
svesnost na ono što već stoji ispred vas. U stvari," dodao
sam, "završićemo najvažniji aspekt ovog upravljanja u
sledećih nekoliko minuta."
U tom trenutku, Postavio sam Beniju
najvažnije pitanje koje sebi možemo postaviti kad upravljamo bilo
kojim iskustvom:
"Da imate izbor, kako biste želeli
da se osećate u trenutku završetka sastanka i napuštanja sale za
sastanke?"
Benijevo lice je bilo prazno, jer, kao
i većina nas, on nikada nije razmišljao o tom pitanju. Pošto je
navikao biti reaktivna odrasla osoba, sva njegova pažnja korišćena
je u režimu kopiraj-iseci-zalepi, on je video samo ishod
zakazanog sastanka u skladu sa njegovim najnovijim doživljajem
"sastanaka", koji je i sam bio kopiraj-iseci-zalepi
mnogo predhodnih, neprijatnih doživljaja sastanaka.
"Kako to mislite?", upitao me
je mršteći se. Dakle, kao i svaki put kad nekome objašnjavam ovu
proceduru upravljanja po prvi put, polako sam ponovio pitanje:
"Da imate izbor, kako biste se
želeli osećati u trenutku kada se sastanak završi i kada napuštate
salu za sastanke?"
"Uh, uh, pa ja bih voleo da se
dobro osećam u vezi svega toga...", rekao je zadržavajući se
na površini stvari.
"Šta tačno znači 'dobro' ?"
, bio sam uporan.
"Pa," nastavio je, "voleo
bih da se osećam kao da smo postigli uspešan dogovor koji bi svima
odgovarao."
"Dajte mi neke opisne reči koje
opisuju kako biste se osećali?", tražio sam.
"Pa,"odgovorio je, "možda
osećaj zadovoljstva, i oklašanja, a takođe i osećaj dostignuća."
"Dobro," rekao sam. "Ovo
je sada najvažniji deo ove procedure, Beni: Želim da dovedete sada
te osećaje u svoju svesnost. Možete li uraditi to? Možete li
dozvoliti sebi da osetite mešavinu zadovoljstva, olakšanja i
dostignuća, upravo sada?" Zatvorio je oči i za trenutak sedeo
mirno.
"Da, mogu osetiti to." rekao
je nežno.
"Odlično. Sada, dok ste svesni
ovih osećaja, želim da projektujete sebe u momenat kada napuštate
konferencijsku salu nakon sastanka...možete li projektovati svoju
pažnju na to mesto i vizuelno videti sebe kako napuštate
konferencijsku salu nakon sastanka?
"Da," odgovorio je.
"Možete li videti sebe kako
napuštate taj sastanak sa osećanjem zadovoljstva, olakšanja
i dostignuća?"
"Da," odgovorio je.
"Dobro, sada otvorite oči i
otpustite stvar. To je sve što treba da uradite da biste pokrenuli
upravljanje ovim iskustvom. Ne treba da sedite i koncentrišete
se na to, treba samo vidite sebe na kraju tog iskustva i obložite tu
viziju osećajem koje želite osetiti, tako što ćete upravo sada
osećati taj osećaj. Zatim to otpustite."
Lakoća
dolazi kroz lakoću.
Onda sam tražio od Benija da opet
usmeri pažnju na zakazani sastanak i da mi kaže kako se osećao.
Rekao je da se velika količina anksioznosti oko sastanka, ono što
ja zovem "emocionalnim nabojem", istrošila.
"To je zato što ste počeli
autentično preuzimati odgovornost za svoje iskustvo u uzročnoj
tački kvaliteta tog iskustva", objasnio sam. "Posledica
toga je da je deo anksioznosti koja je vezana za odvijanje tog
iskustva već neutralisana. Međutim," nasmešio sam se, "moramo
nastaviti sa našom vežbom upravljanja."
Objasnio sam Beniju da, za njega,
sastanci uopšte, sadrže suštinske uspomene i to očito
neprijatne. Ove uspomene sigurno su bile zaražene njegovom istorijom
neprijatnih poslovnih sastanaka, ali one dolaze iz dublje uzročne
tačke, iz neintegrisanih pojava koje su se odvijale tokom njegovih
prvih sedam godina detinjstva. Beni je otkrio da je i njegov otac bio
biznismen i ispričao je kako je imao običaj da, tokom večere,
priča o brigama i iskušenjima svog radnog iskustva sa Benijevom
majkom. Rekao sam Beniju da postoji očigledna mogućnost da je
energija tih razgovora, koje se on seća kao vrlo napete, bila
utisnuta u njegovo vlastito emocionalno telo. Takođe sam mu objasnio
da nije važno odakle i od kada potiče to negativno
utiskivanje u vezi "sastanaka", jedina važna činjenica je
to što je on nastavio da "kopira-iseca-lepi" ta neprijatna
sećanja u sva svoja buduća iskustva "sastanaka".
"Iako smo započeli upravljanje
ovim određenim zakazanim sastankom," objasnio sam, "još
uvek morate da se suočite sa negativnim emocionalnim nabojem vezanim
za sastanke u celini, koji je utisnut u vašem emocionalnom
telu. To znači da ćete između sadašnjeg trenutka i ovog
nastupajućeg sastanka, iskusiti stanja anksioznosti kadgod vaše
mentalno telo nesvesno odluta ka mislima o tom događaju. Dakle, ovo
tražim od vas: kad god osetite anksioznost u vezi zakazanog
sastanka, nemojte odgurivati ta osećanja od sebe, i nemojte
pokušavati da ih umirite i kontrolišete tako što ćete odvratiti
pažnju. Umesto toga, prestanite sa onim što u tom trenutku radite,
i tokom minut-dva poklonite svoju punu pažnju tim neugodnim
osećajima, ne da biste ih promenili u bilo kom smislu, već da biste
samo primili k znanju da oni postoje u vašem polju svesnosti. Zatim,
na kratko, oko 30 sekundi, ponovo uđite u svoju vežbu upravljanja:
vizualizirajte sebe na kraju zakazanog sastanka i tu sliku prekrijte
osećajima olakšanja, zadovoljstva i dostignuća tako što
ćete sva ta osećanja osetiti u tom trenutku. Da li je to
jasno?"
"Da," rekao je.
"Važno je da shvatite,"
ponovio sam, "da će se javljati sećanja na te prošle
emocionalne neugodnosti povezane sa sastancima, i da se to
dešava zato što one trebaju da se integrišu, a vi ih svesno
integrišete tako što im dozvoljavate da postoje, ali nakon
što ste ih osetili, morate takođe, odgovoriti tako što ćete
prekriti ta neprijatna osećanja svojom upravljanom namerom. Morate
odgovoriti na ovaj način svaki put kada anksioznost izbije na
površinu. A ovo možete raditi gde god da se u tom trenutku
nalazite, bez obzira na to u kakvoj se situaciji nalazite, jer je to
"ne-delovanje" – to je akcija koja se odvija interno –
tako da niko drugi ne mora da zna da šta radite."
"Razumeo sam," rekao je.
Tada sam mu ukratko objasnio Stazu
Svesnosti, tako da je razumeo prirodno kretanje energije od
emocionalnog, preko mentalnog do fizičkog, kad
god manifestujemo iskustvo. Istakao sam da je ono što smo upravo
izveli bilo "upravljanje njegovom namerom",uzročna tačka.
Međutim, uspešna navigacija zahteva svesno kretanje naše svesnosti
i kroz mentalne i kroz fizičke aspekte takođe. Da bismo postigli
to, rekao sam mu da nakon završetka navigacije emocionalnim telom,
mi pokrećemo "jasnoću mentalnog tela".
"Ostvarivanje mentalne jasnoće je
jednostavno", objasnio sam. "Postoji izvena informacija sa
kojom morate biti upoznati pre nego što uđete na taj sastanak, i
samo vi znate šta je to, zar ne?"
"Tako je," odgovorio je.
"Ova informacija je važna
i reč otkriva zašto, informacija nam omogućava da se
kolektivno krećemo u formaciji jedan s drugim (information =
informacija, in formation = u formaciji, u poretku). Ako se niste
mentalno podsetili svih potrebnih informacija pre nego što ste
započeli sastanak, tada postoje mesta u vašem doživljaju sastanka
na kojima nećete biti u harmoniji sa drugim učesnicima sastanka.
Dakle, kada ste usmerili "osećanje ishoda", morate se
pobrinuti za jasnoću mentalnog tela tako što ćete biti sigurni da
imate sve najsvežije informacije koje su vam potrebne. Kada se
uverite da ih imate, znatno ćete smanjiti anksioznost koja se diže
iz nedostatka mentalne jasnoće, 'osećanja' koja mogu nastati iz
mentalne nepripremljenosti."
"Mogu to učiniti," rekao je.
"Dobro," nastavio sam. "Onda
je završni korak u upravljanju vašim iskustvom ovog zakazanog
sastanka, dostizanje prisutnosti fizičkog tela. I ovo je
jednostavno, takođe: postoje određene neophodne fizičke stvari za
koje se morate pobrinuti da biste ušli u taj sastanak kao neko ko se
oseća fizički spremnim. Na primer, sa tačke gledišta
fizičkog tela, da li ste dovoljno spavali, vežbali i jeli hranljive
obroke? Ili ste premoreni, osećate se lenjo, i kompenzujete sve to
sa previše kafe? Jer svi ovi faktori utiču na nivo vaše
prisutnosti dok ste na sastanku. I takođe važno, da li fizički
imate sve što vam je potrebno za taj sastanak? Da li imate na
dohvatu ruke, sve dokumente, datoteke, slike i kontakte koji bi vam
mogli zatrebati u ostvarivanju ukupne svrhe sastanka? Fizička
pripremljenost vam pomaže da se "osećate" fizički
prisutnim u ovom postupku. Kada ne povedete svesnu brigu o ovim
detaljima, to dovodi do fizičkih smetnji. Dakle, od ključnog je
značaja da budete sigurni da upravljate svojim iskustvom fizičke
prisutnosti."
Tada smo još jednom, brzo prošli kroz
proceduru. Naglasio sam da efikasnost ove navigacione procedure ne
zavisi toliko od njenih delova, koliko od redosleda po
kome se navigacija pripremom odvija: od emocionalnog, preko
mentalnog do fizičkog. Objasnio sam da, zbog toga što
smo mi, kao odrasli, fizički trans-fiksirani u ovom našem svetu, te
da se odnosimo prema svojim fizičkim okolnostima skoro isključivo
sa mentalne tačke gledišta, mi se obično pripremamo za svako
iskustvo tako što prvo vršimo fizička usklađivanja (tako što
pokušavamo pomeriti svet), zatim mentalno "razmišljamo o
iskustvu do smrti". Čak i ne uzimamo u obzir emocionalnu
komponentu našeg nameravanog iskustva! Takođe, kako se krećemo
kroz ovaj pristup od nazad-ka-napred, a koji zovemo "priprema",
nesvesno "kopiramo-lepimo greške iz naše prošlosti u
potencijalne ishode naše budućnosti." Pitamo se onda, zašto
sve ispadne "isto kao što je oduvek i bilo" – da citiram
Dejvida Birna iz grupe Talking Heads.
Jednom kad je Beni razumeo navigacionu
proceduru, kao i način da ojača svrhu svog emocionalnog tela kad
god se anksioznost u vezi sastanka uvuče u sadašnji trenutak,
došlo je vreme za završni čin: kako je ušao i svesno
upravljao sobom kroz iskustvo stvarnog sastanka?
"U nekoliko poslednjih sati pred
početak sastanka, kako se bliži aktuelni trenutak," počeo
sam, "možete osetiti nešto za šta možete predpostaviti da je
anksioznost. Ovaj neugodan osećaj postaće kritičan ako
dozvolite sebi da budete ometeni." Objasnio sam Beniju da se
ovaj osećaj anksioznosti javlja svima nama kad se približavamo
značajnom događaju u našem životu i jednostavno predstavlja
indikator nedostatka naše prisutnosti unutar našeg emocionalnog
tela. "Ovaj osećaj", nastavio sam,"ne znači da
'nešto nije u redu', znači da smo pozvani da 'osećamo onoliko
duboko koliko je to moguće'. Ovaj osećaj se javlja jer emocionalno
telo pokušava da nas povuče u svesnost emocionalnog tela."
Objasnio sam Beniju da što svesnije sebe usidrimo u centru našeg
srca pre bilo kojeg važnog događaja, manji će osećaj anksioznosti
nastati u našem iskustvu.
"Pošto ste već sve pripremili,
mentalno i fizički, za sastanak," nastavio sam, "vaš
jedini zadatak sada je da ostanete kod uzročne tačke iskustva,
da je osetite – bez obzira na sve. Kad uđete u
konferencijsku salu, vaš jedini zadatak je da se okružite energijom
tekućeg momenta tako što ćete obratiti pažnju na sve osećaje
koji se odvijaju u njemu, bez da pokušate da ih umirite i
kontrolišete."
Objasnio sam Beniju da, zbog toga što
je svesno upravljao planiranim sastankom, univerzum će se urotiti da
bi manifestovao traženi osećajni rezultat iskustva u koje Ben
ulazi. Međutim, ako sledeće tačke nije u potpunosti razumeo,
nenamerno će se urotiti protiv namere univerzuma da mu pomogne:
Osećaj
(rezultat) koji je Ben tražio da se manifestuje neće nastati iz
situacije ili okolnosti koje su mu poznate, nastaće iz događaja i
okolnosti koje su mu nepoznate, i stoga, neugodne.
Ako bi, stoga, ušao u sastanak sa
određenom mentalnom slikom o tome kako sve treba da se razvija, i sa
preciznim fizičkim rasporedom kako da započne ovu mentalnu
predpostavku, on bi nedvosmisleno umirio i kontrolisao sastanak do
tačke u kojoj bi sabotirao mogućnost manifestovanja željenog
rezultujućeg osećaja. Iz tog razloga, on je morao ući u sastanak i
odmah "mu se predati". Objasnio sam mu da predaja, u ovom
kontekstu, ne znači "odustati", njeno značenje otkriva
fonetika same reči: Biti siguran u ishod = sure+ender= surrender =
predati se. Stoga sam Benija savetovao da jednom kad zvanično otvori
sastanak, ne treba da "ga vodi" kao što je to uvek činio
u prošlosti, već treba da "se skloni sa puta" struji
sastanka. Da bi to postigao, mora da prihvati potpuno novu
preceptualnu mogućnost:
da
ljudi koji sede oko stola u konferencijskoj sali imaju
univerzalno dodeljene funkcije, te da su spremni ostvariti njegov
željeni ishod zadovoljstva, olakšanja i dostignuća.
Drugim rečima, on im se mora
skloniti sa puta tako da tom željenom rezultatu bude omogućeno da
ispliva na površinu stvarnosti, bez uplitanja, bez da Beni unosi
strah u vezi onog što se odvija. Ako Beni, kao što mi je već
priznao, ne zna šta je odgovor na potragu planiranog sastanka, koja
je onda svrha povećavanja njegovog učešća, nego što je apsolutno
neophodno? On ne mora "govoriti" samo zato što je
direktor. Najbolji stav koji je, stoga, mogao da zauzme bio je da
"olakša univerzumu (članovima upravnog odbora) tako što će
se skloniti s puta."
Takođe sam mu obzirno skrenuo pažnju
da kada se univerzum zaveri da postigne rešenje, njegova bi sredstva
za postizanje tog cilja koja bi išla kroz Beniju nepredviđene faze,
ponekad izgledala kao trenuci puni prividne napetosti, konfuzije,
haosa i emocionalne neugodnosti.
"Kada osetite da stvari postaju
napete," govorio sam mu, "pogotovo ako se to dešava, na
primer, zbog žestoke rasprave između dvoje ili troje ljudi na
sastanku, ne smete uskočiti u raspravu i pokušavati 'popraviti sve'
ili 'da zaustavite ono što se odvija' ili 'da sugerišete drugi
način za rešavanje problema'. Ova napetost," uveravao sam ga,
"je nepoznati faktor koji izbija na nepredvidljiv način."
Objasnio sam mu da se novi red rađa iz haosa. Da bi se to postiglo,
koristio sam ilustraciju žene koja se porađa:
Ukoliko
stranac naiđe na scenu u kojoj žena rađa dete, a pri tom ne razume
šta je to što se pred njim dešava, može greškom pomisliti da
žena umire, a ne da je dete rođeno.
"Stoga," savetovao sam ga,
"kada iskusite ovaj proces rađanja u okviru sastanka, morate ga
dozvoliti i poštovati kao neutralni posmatrač i kao pomagač,
dozvoljavajući procesu da se odvija, a ne kao sudija koji se
opredeljuje za jednu od strana, tako što prekida opaženu bitku. Vaš
zadatak je da budete prisutni tamo, i da zadržite svoju
pažnju na ono što osećate u vezi bilo čega što se upravo odvija
svakog trenutka, bez obzira kako nepoznao ili neugodno bilo osećanje.
To je najveća tajna." Pažljivo sam Beniju objasnio da
osećaj koji preovladava na sastanku, bez obzira kakvim ga on
doživljavao, je ono što će ih sve nositi ka osećajnom ishodu koji
je on zamislio. "Ostani prisutan sa osećajem, bez obzira na
sve, bez uplitanja,"savetovao sam ga,"i to će vas predati
čudu."
Tri večeri kasnije Beni me je nazvao.
Ton mu je bio čudan i u neverici, ali je tu bilo i strahopoštovanje
u njegovom glasu.
"To je bio uspeh," rekao mi
je. "Uradio sam upravo onako kako ste me savetovali. To uopšte
nije bilo lako učiniti, mogu vam reći. Pustio sam članove odbora
da se međusobno igraju. Na momente je bilo veoma napeto, ali
zapamtio sam ono što ste govorili da treba da ostanem sa tim
osećanjem i da se ne mešam. Ostao sam samo svedok bez obzira na
to koliko sam želeo da nametnem svoj autoritet ili da iznesem svoje
mišljenje. Shvatio sam da ja, lično, ne mogu da ponudim rešenje,
te je moj posao pre bio da jednostavno slušam i da identifikujem
rešenje, a ne da ga namećem." Tada je njegov glas postao tiši.
"Najveća stvar nije bila to što smo imali uspešan sastanak, i
što smo postigli rešenje prihvatljivo za sve nas," rekao je
emotivnim tonom, "već to što sam posle dobio telefonske pozive
i elektronsku poštu od nekih članova upravnog odbora u kojima su mi
zahvaljivali što sam im dozvolio da u potpunosti učestvuju u
procesu. Rekli su mi 'Vodili ste veoma uspešan sastanak', a opet, po
prvi put, otišao sam na sastanak upravnog odbora i ništa nisam
uradio! Hvala vam. Još uvek sam zadivljen kako ovo deluje. Da li ovo
upravljanje deluje na sve?" upitao je.
"Da," odgovorio sam. "Deluje
na sve. Zanimljivo je," dodao sam, "da mi uvek upravljamo
svojim iskustvom, uvek; stvar je samo u tome da uglavnom to činimo
nesvesno. Kad nesvesno upravljamo svojim iskustvom, uvek uberemo
plodove naših strahova, a ne ono što zaista tražimo. To je zbog
toga što uvek koristimo emocionalno telo kao uzročnu tačku, samo
što ga koristimo nesvesno i puni straha."
"Pa," rekao je, "sada
znam drugačiji način."
